1.САМОПОУЗДАЊЕ

Деци је увек потребна пажња, чак и када нам се чини да „извољевају бесне глисте“. 

Повезаност родитеља са дететом је најважнија од свега, а то значи  пружити детету позитивну пажњу и реакцију када му је потребна. Превише љубави и правовремено реаговање не могу размазити дете, већ то може учинити  непостављање граница у понашању.

Речи и поступци родитеља могу да униште дечије самопоштовање, самоприхватање и самопоуздање. Зато, немојте деци говорити оно што не бисте волели да други вама кажу, као што је посрамљивање - омаловажавање. (Нешто је нечасно и безобразно у понашању).

Дисциплиновање - подучавање детета шта је прихватљиво, а шта не, шта се сме, а шта не сме и преузимање одговорности за поступке. 

Како градити самопоуздање код деце?

*често питајте дете за мишљење (да  ли да идемо у играоницу или шетњу?) а затим похвалите избор детета

-нека одлучи само шта ће да обуче, да једе, да понесе (можда ће неки избори деловати смешно, али, треба му дати времена)

*дајте му одговорност  (долазе гости и оно може поставити сто) Верујте да ће то добро урадити!

*хвалите труд и упорност детета, а мање сам исход (како си истрајан, упоран, пажљив, посвећен, детаљан, марљив, дисциплинован, смирен, опрезан, одговоран! Браво!)

*у реду је грешити - сви греше и то је нешто нормално!

 Развијајте толеранцију на фрустрацију ! 

Свет у коме нам баш све иде на руку- не постоји. 

Будите увек детету подршка и ослонац! 

Подсећајте их на успехе! (Сећаш ли се како си тада и тада то и то дивно урадио!)

2. ШТА КАДА ДЕЦА МАСТУРБИРАЈУ

Ову појаву сусрећемо и код беба и код предшколаца.  

Сексуалност је природни урођени нагон који се развија како дете расте.

 Код неког детета је изражена више, код некога мање. 

Код некога се јави пре, код некога касније, а код некога прође незапажено. 

Најчешће се код деце јавља око друге године, али може и било када касније.

Родитељи се обично препадну и не знају како да се поставе. 

Јавља се подједнако и код дечака и код девојчица. 

Може  се манифестовати као ритмичко кретање карлице, трљање, прекрштање ногу, стезање бутина или дирање гениталија.  

Ова појава настаје услед појаве нагона.  Деца истражују своје тело и  када наиђу на нешто што им пружа задовољство настоје то да понављају. Функција мастурбације је утеха, растерећење напетости, пријатност и забава...

Шта урадити?

Не кажњавати, не посрамљивати и не исмевати дете.  

Покушати неприметно дечију пажњу и поступке усмерити на неку пријатну тему или догађај- променити поље интересовања.

3. КАДА И КАКО СА ДЕЦОМ РАЗГОВАРАТИ О ШКАКЉИВИМ ТЕМАМА

За оно што је нама, можда, безобразно, за децу је само нова информација. Они о томе још немају суд. 

Увек је право време за сваку тему!

 Упознајте га са основним појмовима табу теме, јер, док чекате -оно је већ нешто чуло и стекло погрешну слику. 

Секс, смрт, дрога или било шта друго- није рано да се већ после треће године уведу основни појмови.

Није потребан један велики разговор или  предавање, већ много мањих. 

Како дете расте, оно ће повезивати и надограђивати и поново постављати питања о старој теми. 

Увек дајте одговор.

 *Питајте га да ли већ нешто зна о тој теми.

* Од кога је чуло? 

*Шта га занима? 

Зависно од тога пружите му и одговор-конкретан одговор на конкретно питање! 

Морате се снаћи!

4. КАКО ВАСПИТАТИ ДЕТЕ ДА БУДЕ ХРАБРО

Деца не могу да науче да буду храбра ако немају прилику да се суоче са својим страхом. Када се једном осмеле и ураде  нешто у шта верују, схватиће шта је храброст. 

Чега се плаше мала деца?

 Мрака, чудовишта, баба-роге ...- заправо, плаше се самих плодова сопствене маште. 

Чега се плаше нешто старија деца? 

Пса, ватре, бола, лопова, да остану сама, саобраћајне несреће, ...плаше се многих ситуација из реалног живота.

А шта је са храброшћу? Шта је храброст?

За неке је храброст ако се упусте у физички обрачун са јачим од себе, 

за неке је то урадити нешто на наговор других,

 спустити се бициклом низ велику низбрдицу, 

спавати сам у соби или... 

у сваком случају учинити неки „велики подвиг“. 

Сваки пут када их неко назове бебама деца мисле да треба да докажу супротно. 

Међутим, храброст је много сложенија од пуког показивања физичке снаге или непромишљености у одређеним провокативним ситуацијама. 

ХРАБРОСТ ЗНАЧИ

*РАЗУМНО СЕ  ПОНАШАТИ, 

*РЕЋИ „НЕ“,

 *ОСТАТИ ДОСЛЕДАН СЕБИ БЕЗ ОБЗИРА НА МИШЉЕЊА ДРУГИХ.

*ХРАБРА ОСОБА СЕ БОРИ ДА БУДЕ ОНО ШТО ЈЕСТЕ, 

*БОРИ СЕ ЗА ПРАВА ДРУГИХ, 

*НЕ ПОВОДИ СЕ ЗА ВЕЋИНОМ. 

ХРАБРА ОСОБА НЕ ИЗБЕГАВА СИТУАЦИЈЕ КОЈИХ СЕ ПЛАШИ, ВЕЋ СЕ СА ЊИМА СУОЧАВА И ТРАЖИ НАЧИН ДА ИХ ПРЕВАЗИЂЕ.

Подучимо децу храбром понашању:

*Причајте деци приче у којима је изражена храброст јунака

*Причајте им примере из свог живота ( како сте се осећали када вас је неко назвао кукавицом, како сте превазишли неки страх и како сте се тада осећали,...)

*Сваки пут када вам дете прича о непримереном понашању вршњака, разговарајте о томе како је лакше бити такав, него понашати се разумно. 

*Похвалите дете сваки  пут када приметите да се изборило са неким својим страхом, макар то била и најобичнија ситница. 

*Направите медаље за храброст и чувајте их за посебне прилике; дајте детету  могућност да је понекад само затражи, са јасним образложењем својих заслуга.

*Учините страшно смешним!

Ничије, а посебно дечије страхове не треба омаловажавати!

Треба им помоћи да их превазиђу и пружити утреху и сигурност увек када их ово непријатно осећање преплави.

5. ЗАШТО ДЕЦА УЈЕДАЈУ/ ГРИЗУ ДРУГЕ

Очекивано је да се родитељи могу некада наћи у ситуацији да од муке и непријатности не знају шта да кажу другим родитељима или медицинској сестри/ васпитачу, јер је дете угризло друго дете!

НЕ БРИНИТЕ, НИЈЕ ВАШЕ ДЕТЕ НАСИЛНИК ЗАТО ШТО ЈЕ ТО УЧИНИЛО! 

Многа деца пролазе кроз ову фазу у свом развоју. Најчешће се дешава између прве и треће године живота. До треће године код неке деце је ово понашање очекивано и знак је недовољне самоконтроле и контроле импулса. Ако се јавља код старије деце, знак је стреса и неких проблема који га преплављују, па се не може изборити са собом. 

Након треће године овај период уједања  углавном престаје, јер деца стичу већу могућност вербалног изражавања и умеју боље да се самоконтролишу. 

Као и за све друго у животу, обавеза одраслих је научити дете како треба. Деца не знају док им ми то  не покажемо .

 ПОЛАКО, СМИРЕНО, БЕЗ ГРДЊЕ, ОСУЂИВАЊА, А ПОСЕБНО БЕЗ БАТИНА!

Зашто деца уједају?

-Тако привлаче пажњу

-Тако истражују свет

-Ујед изазива реакцију уједеног и особе из непосредне близине

-Посебно им прија када им расту зубићи

-Тако бране своју играчку или свој простор

-Дешава се веома често када су преплављени неким емотивним набојем и када нестрпљиво теже ка циљу

-До треће године деца још немају развијену контролу импулса

-Деца не умеју да кажу:“Нервираш ме! Узбуђен сам! Љут сам! Остави ме на миру!...“ па то показују уједом

-Ујед доводи до пражњења узбуђења

-Тако се ствара прилика да уче о вези УЗРОК-ПОСЛЕДИЦА.

Како поступити?

-Позовите дете које је ујело да заједно са вама теши уједено дете

-Уједена особа не мора бити извор гнева, можда је једноставно био само-МЕТА!

-Реците му да УЈЕД БОЛИ, јер двогодишњаци и трогодишњаци не могу да схвате како се неко други осећа

-Ставите му до знања да уједање није начин да се придобије пажња, као и да НИЈЕ ИГРА и да то ДРУГОГ заиста БОЛИ!

-Помозите детету и учите га  да осећања исказује на неагресиван начин

УЈЕДАЊЕ МОЖЕ ЗАСТРАШИТИ ОНОГА КО УЈЕДА ИСТО ОНОЛИКО КОЛИКО И ОНОГА КОГА УЈЕДА!

Уједање је често реакција на претерану раздражљивост и узнемиреност.

Поштујте дететов простор и ниво стреса који може да поднесе! 

Није насилник, већ је у специфичном емотивном издању своје личности!

-Непрестаном причом о  уједању, као и давањем детету погрдног надимка подстичете уједање !

Наведене су специфичне ситуације у понашању и развоју деце које захтевају благовремену и адекватну реакцију и можемо очекивати да ће проблем бити решен или на добром путу за решавањем....

Наставак следи...