- Dosadile su mi te crne točkice. – reče bubamara svom susjedu zelenom skakavcu. 

– Ne sviđa mi se da svako dijete kojem sjednem na rukav broji moje točkice, koje su zaista nepotrebne.

- Ali ne, naprotiv! – odgovorio joj je skakavac. 

–Te crne točke vas naročito odlikuju. Ja bih bio sretan da imam takve točke, a ne da sam tako obično zelen.

- Ah, zelena boja je nešto najljepše na svijetu! –uzvikne nezadovoljna bubamara. – Pogledajte samo, vi ste zeleni, trava je zelena, pa meni izgleda da je čitav svijet zelen. Oh, da sam barem i ja zelena.

- Hop! – reče zeleni skakavac i skoči. Predugo je mirovao pa ga je opet ulovila želja za skakanjem. 

Bubamara je čeznutljivo gledala za njim i zatim polako odletjela do obližnjeg potoka. Tamo je sjela na travčicu koja je izrasla koso nad vodom, pa se stala ogledavati u potoku.

Točkice mi se ne sviđaju i gotovo!! – reče glasno. 

– U dućanu kod svrake bila je izložba ljetnih uzoraka za haljine i ja nisam vidjela ništa točkasto. 

Točkasto uopće nije u modi.


No, slučaj je htio da je u travi kraj potoka ležao slikar. 

Bio je mlad i lijep i još k tomu pravi slikar.

Malo dalje od njega, na stalku je njegova nedovršena slika i kraj nje različite boje. Bubamara je opazila slikara, a što je važnije, opazila je lončić pun zelene boje.
Njezina želja da postane zelena bila je toliko velika da se popela na rub lončića i onda se bacila u zelenu boju. 

Slikar je ustao i uputio se prema slici. Opazio je nekakvo koprcanje u lončiću punom zelene boje. Oprezno pomoću šibice izvadio je bubamaru iz lončića i stavio je na list da se osuši.

Bubamara se sušila na listu, a njezino veselje bilo je veće od pretrpljenog straha.


- Postala sam zelena, a to je najvažnije! 

- Eh, da me sada vidi susjed skakavac! – veselila se ona.  Pogleda još jednom slikara i odleti u svoj stan.