Писмо и писменост јављају се код Словена са извесним закашњењем, тј. у време када су већ постојале развијеније културе неких европских народа, а и друштва организована у државе.

Mоравски кнез Растислав затражио je од Византије да му пошаље мисионаре који ће хришћанство ширити на језику Словена, тиме хтео да сузбије утицаје Германа, који су хришћанство ширили на немачком језику. Мисија је била поверена Ћирилу и Методију.

Ћирило је саставио прву словенску азбуку — глагољицу. Он ју је саставио углавном према грчкој брзописној азбуци прилагођавајући је словенском језику. Тим писмом су биле написане прве књиге на словенском језику; то су били преводи верских књига. Тако се писмо код Словена јавља најпре у вези са потребама ширења хришћанства и први словенски споменици писмености јесу Ћирилови рукописи. Они нису сачувани.

Браћа Ћирило и Методије познавали су језик словенских племена око Солуна, па су тај говор узели за језик црквених књига. Како је тај језик преко црквених књига постао језик којим су се обављали црквени обреди, назван је црквенословенским или старословенским језиком.

Глагољица, најстарије словенско писмо, настастала је, дакле, у другој половини 9. столећа и њоме су писани први споменици словенских народа.

Ћирилица је створена касније од глагољице. Мисли се да је њу створио Климент, ученик Ћирила и Методија у X столећу, и то на основу грчке свечане, уставне (унцијалне) азбуке, а нека је слова комбиновао према глагољици. Ћирилица је као лакша и спретнија убрзо заменила глагољицу у Рашкбј и Бугарској, тако да је ту чак и сећање на глагољицу као прво словенско писмо скоро потпуно ишчезло. Зато су најстарији сачувани споменици код Срба и Бугара били писани ћирилицом.

Са стварањем феудалних словенских држава јавила се и потреба за писаним државним и другим документима. Владари, банови и властела издавали су повеље и друга документа световног карактера.

Осим тога, јавила се потреба за књижевношћу, било преводном, било оригиналном. Језиком српске рецензије и њеном ћирилском азбуком писали су српски средњовековни писци биографија (Сава, Стеван Првовенчани, Доментијан, Теодосије, Данило, Григорије Цамблак, Константин Филозоф и други). Истом рецензијом и азбуком писани су преводи страних средњовековних романа и приповедака на наш језик, затим летописи, хронике, записи и друге књижевне врсте наше књижевности у доба феудализма.

Развој писмености и књижевности у Србији везује се за Немањиће, тачније - за Растка Немањића.

Растко Немањић (у монаштву Сава) рођен је око 1175. године у Расу (Рашка).

Дакле, период о коме говоримо је прелазак из 12. у 13. век.