Реч свадба води порекло од општесловенске речи сват, у значењу свој/рођак/брат.

Постоје свадбени обичаји Срба у Војводини који опстају вековима.

Уобичајено је било да се момци жене између 18 и 25 година, а девојке су се удавале најчешће после 16. године. Након упознавања или проводаџисања следили су састанци и договори родитеља...

Најпогодније годишње доба за одржавање свадбених весеља, из практичних разлога, била је јесен. Није се венчавало у време постова, средом и петком (посни дани), као ни суботом (задушнице - дан мртвих).

Свадбе су углавном трајале 2-3 дана. Различити обичаји су се спроводили како би се обезбедило здравље и благостање домаћинства (жито, хлеб, вино, накоњче, јабука, новац...).

Свадбени обичаји су се временом мењали.

Позивање у сватове предводио је весео и причљив момак звани побра или жарач, који носи чутуру. Познаје се по украшеној палици или бичу у руци, белој марамици испод колена, опасаној кецељи, везаној кошуљи на леђима и шеширу са украсним пантљикама, рузмарином или перушком.

Говорџија је носио дрвену посуду пуну вина и торбу

пуну јабука.

Без буклије се није ишло у позивање. На њу су качени дарови.

Позивар је најчешће ишао на окићеном коњу.

Свака кућа, даривала је пешкиром или кошуљом. Пешкири су везивани на чутуру, а кошуље око врата и појаса позивара.

Према народном веровању кум  је заступник предака или Бога на свадбеној гозби, па има централну позицију у току свадбе.

Девер је младожењин рођени брат ако је момак. Он је „откупљивао“ младу на дан венчања од њеног брата, чувао је и водио на венчање, и унакрсно постављеним пешкирима био видно другачије обележен.

Стари сват (старојко) је други сведок на венчању.

Кум је, за Србе,

имао посебну улогу не само на венчању, него и у животу.

Кум није дугме! Бог, па кум! Или,  Бог је на небу, кум је на земљи!

Кум је сведок пред Богом и народом и на црквеном и на грађанском венчању.

Штафир, као и одећа и накит, чувани су у дрвеним сандуцима. Сандук који је имао изражену улогу у свадбеним обичајима је чувар женског блага. Зато се звао још девојачки или сандук за мираз. Девојка га доноси у младожењину кућу. Сандуци су најчешће били украшени дуборезом или осликани, што су чинили сеоски мајстори.

Кићење сватова један је од обавезних свадбених ритуала. Кићени су цветовима, пешкирима, платном, кошуљом, а најчешће рузмарином. За кићење је свако плаћао стављањем новца у тикву која се налазила испред војводе.

Пешкири у свадбеним обичајима имају функцију дара, уздарја и украса. Најчешће су их ткале мајке и баке, а везом украшавале младе девојке.

На дан венчања, у раним јутарњим часовима у две куће се одигравају различити ритуали.

Док се у младожењиној кући кити капија, означава кућа и окупљају сватови, у девојачкој се спремају да приме госте.

Млада је обично у белој хаљини која симболизује лепоту и чедност и са велом на глави. На тај начин, она је та која треба да настави живот породице кроз потомство.

Од цвећа се правио и букет који је девојка држала у руци (бидермајер). Поред цвећа за декорисање су најчешће коришћене траке. Код Срба су то, по правилу биле тробојне траке (црвена, плава и бела).

Рузмарином на реверу означавани су главни свадбари. Да би се младожења и девер издвојили, кићени су другачије, обично цветним букетићем од мирте.

Венац на глави невесте има ознаку венчања, а венци су прављени од природног цвећа које је требало да „тера‟ зле духове од младенаца. Стављање вела, прозирног платна преко главе невесте, имало је заштитничку улогу од урока. Сматрало се да стављањем вела преко лица на дан венчања она се у ствари штити од злих сила које би је могле уклети.

Наиме, на дан венчања девојка више није члан породице у којој је рођена, а још увек није ступила у нову породицу, те се сматра да је у тим часовима лако рањива и подложна негативним чинима. Подизањем вела и пољупцем младожења преузима улогу њеног заштитника.

„Марамисање‟

Представљало је у ствари народно венчање. Обављао га је кум. Овај сватовски обичај потиче од времена пре црквеног венчања. Младожења и невеста предају своје бурме куму. Он их везује у марамицу коју је невеста дала. Кум везује обе бурме за ивицу марамице,пружа је младожењи, који завијену марамицу три пута баца невести и толико пута му је она враћа. Он је онда дреши, те невестину бурму даје њој, а своју задржава заједно са марамицом.

За веселе сватове, колико су значајни младенци и гости, још су значајнији музиканти ("кумова брига").

Музичка пратња у Војводини некада је била искључиво гајдашка, да би касније то постали тамбураши и хармоникаши.

Поред сватовца, на свадбеном слављу неизоставан је и бећарац, најомиљенија песма у Војводини.