"ЕКО ГРАД" 

- ПРИЧА ПО ДЕЧЈЕМ СЦЕНАРИЈУ

ПРИПРЕМНО ПРЕДШКОЛСКА ГРУПА

Освануо је диван дан у Кантићграду. Сунце је провирило и пробудило све становнике. Почели су да се гурају па је настала свађа. Две жене су разговарале када их одједном прекиде господин Пластиканац: 

"Овај Кантићград је постао неподношљив!Не могу више да живим поред Банане и Лименe.

Те жене само причају о некој рециклажи, маштају, сањаре а да не причам о чудном мирису госпође Банане! Не знам да ли сте ви чули за сапун и воду?"

Госпођа Банана се нагло окрете и рече:

"Боље би ти било да научиш шта је рециклажа! 

За сапун и воду сви смо чули. Лимена и ја маштамо о нашој рециклажи. Имали би већу корист а не као ти Пластиканац , само причаш, причаш" !

Господин Пластиканац:

" Каква рециклажа? Какву корист? Зар ми нисмо довољно корисни. Ево ја сам на пример био користан дечаку на тренингу. Чувао сам му воду док је није попио. 

Госпођа Банана се насмејала:

 " Да, јеси али тај дечак сада има нову флашицу воде. Тебе је заборавио, ха,ха".

Господин Пластиканац слегну раменима.Те речи су га растужиле јер је стално мислио на дечака. 

Питао се да ли је постао сјајан спортиста, ко је његова нова флашица воде? Онако тужан одговори:

"Шта ти знаш. Ти си ионако само једна кора банане која ће нестати за много месеци, а ја ћу трулити још 1000 година!

У том тренутку се и стара госпођа Банана растужи. Већ је поцрнела, омекшала, изгубила ону младост банане  и своју жуту боју. Господин  Пластиканац је погледа и не беше му јасно због чега је тужна па је упита:

" А је ли баба, зашто си се ти растужила?" 

Госпођа Банана одговори:

" Е мој Пластиканац, ја ћу нестати за много месеци а нећу нахранити земљу. Иструлићу негде а после мене ће остати само ружан мирис који ће свима сметати. Да само деца знају да рециклирају ми бисмо били много срећнији".

Господин Пластиканац се зачуди:

"Ајде баба, молим те, објасни ми шта је то рециклажа?" наслони се на неки картонски сто и пажљиво је слушао".

Госпођа Банана:

"Рециклажа је када неку празну флашу воде деца баце у жути контејнер, који је намењен само за пластику"

После дођу неке чике и тај отпад однесу у фабрику где направе нову амбалажу. На пример, направе нове пластичне играчке за децу. Тако пластичне флаше и чаше не труну на депонији 1000 година, него има неке користи од њих за све." 

Господин Пластиканац се озарио:

" Да ли је то могуће? Где су те чике сада да ме покупе и рециклирају? Где? "

Желим да служим деци. Шта још могу постати?"

Госпођа Банана рече:

"Ранац, саксија, клупа, и још много тога. Нажалост, те чике неће доћи по нас, драги мој Пластиканац. Они скупљају само отпад из обојених контејнера: жутих, плавих, и желених. Из жутих контејнера скупљају пластику, из плавих папир и из зелених стакло. 

Господин Пластиканац:

"А Банано, шта се онда дешава са тобом? Ком контејнеру ти припадаш?" (Вукашин)

"Ја припадам оном контејнеру који се компостира. То значи да ја, као и остали остаци хране се разлажемо  и претварамо у ђубриво. Додају нас земљишту за бољи квалитет", причала је госпођа узбуђено.