Предговор: проф. Лидија Нераннџић Чанда

Као и на сваком почетку ваљало би започети. Овог тренутка моју мисао најсликовитије прати, описује, сажима, велики турски писац: "Питају ме има ли сличности између пандемије вируса корона и епидемија куге и колере у прошлости. Има, и то много. Али слични микроби и вируси нису разлог што епидемије описане у историји и књижевности међусобно личе, суштина је то што се ми, људи, увек исто понашамо."- Орхан Памук

Од Бокача, његовог Декамерона, описа десетодневног причања, не би ли се прекратило време, отерао страх, изнашла тачка упоришта, дели нас безмало седам векова. Шта се променило од тада до данас? Много и ништа, зависи шта сматрамо променом. Живот је лакши, удобнији, али човекова потреба да се сачува онда када се нађе сам наспрам „сила немерљивих“ исконска је. Потреба да се прича своја прича, себи, човеку, савременицима, покољењима, једино је средство које тада/сада имамо. Уосталом, зар нам књиге староставне не рекоше: „На почетку беше реч“? Па хајде да дамо реч онима који нам данас причају!

******

ДАН ПРВИ: "Дан за нови почетак"

Оквирну причу казују:

Ленка Настасић (матуранткиња 2019.) и Мила Драгић (матуранткиња 2008.)

*

Мало данас, нешто ситно од јуче, позајмити остатак од сутрашњице и спремна сам. Крећем, запињем и посрћем на једва угаженој стази до себе. Куда сам кренула? Видећу. Можда и ви једном видите. Планове одавно не делим са другима. Ћутим и кријем се као дете од својих страхова под постељином од надања. Држим се за црвен конац на зглобу руке и тихо му шапућем. Неће зло чути, ако се злим људима не каже. Берем цвеће и упорно му чупам латице. Воли ли ме живот? Или ипак треба сачекати до сутра да се сазна оно што се себи не сме признати? Колико је сутрашњице потребно да човек призна да је дошло време за промене? Крећем данас. До мрака ћу се можда и померити из места.

Јутро је, тај је дан. Кажу, попуштају се мере. Кажу, смемо и да се ошишамо, чак и да попијемо капућино са сојиним млеком и пеном, која се не може направити код куће. Али опрезно. И само ако баш морамо.

Још лежим у кревету, телефон пишти ли пишти – нисам ни погледала, али знам шта питају. Хвата ме врућина, не од овог мајског сунца које шокира, јер смо последњи пут у шетњи носили чизме и јакне, и не од грејања које и даље ради, јер смо јуче још морали да седимо у кући, а охладе се ноге предвече,

*

кад се не користе. Изаћи или не изаћи, горуће је питање сад.

Топло је и постајем немирна, и табани ме сврбе, и мислим да се стварно ништа лоше не може десити ако одлучим да одем напоље, па и без преке потребе. Није ли и потреба за сунцем важна? Живот је, сам по себи, небезбедна работа. Изађеш – удари те аутобус. Не треба ти ништа више од тога.

А аутобуси се полако пуне, иако сви зазиру једни од других. Како ли је том возачу, можда има здравствене проблеме, можда има старе родитеље, хештегостаникодкуће због њега, због продавачице, због лекара, због свих оних који немају тај луксуз.

Само ништа ја луксузно не видим у овоме, а важно је ваљда и ментално здравље. Никад нисам била себична, опростиће ми универзум овај преступ, а и Де-витамин је битан за имунитет. 

А шта је са онима којима за имунитет треба много више од тога, а шта ће бити кад ми са пундравцима отпутујемо кућама, па унесрећимо пола комшилука? Седи где си, стрпи се још мало, није ти стала крава на ногу, што би баба рекла. Ни на бабу не мислиш.

Али загрљаји? Али пријатељи?

А одговорност? Солидарност?

У ушима ми зуји и осећам се као лик из цртаног филма коме на једном рамену стоји мали анђео, а на другом ђаво, па му шапућу противречне ствари и забављају се његовим моралним дилемама. Само не знам који је који, некако ми страшно личе – развлаче ме на супротне стране, а буше ми бубне опне, дотичу се, срастају и урастају у моју главу. И све више ми се чини, обојица су ђаволци

Повлаче ми мисли у цикцак, а оне постају налик на посвађане коментаре испод ударне вести. Замагљују вид као филтер на Инстраграму, онај што брише боре, па ти даје храброст да ненашминкана и немаскирана идеш међу људе. А некад помислиш – чудна је то слика, сувише добра да би била истинита, па се ипак затвориш у кућу. 

Напољу мирише пролеће и лети бели, паперјасти полен тополе. Људи се смеју и деца возе ролере. Ходам према месту састанка, њих две стоје једна до друге, машу ми и крећу у сусрет. Са места срастања, у висини ушију, па према потиљку, шири се непријатно висока температура и чујем глас тих, али укорењен, попут подстанара који је платио годинама  унапред: Ту нема два метра раздаљине.

*****

Причу Дана првог:"Дан за нове почетке"

причају: Милица, Соња, још једна Милица, Миа, Јован, Мина, Александра, Сара, Коља

Током данашњег јутра, приметила сам нешто. Све око мене је исто, ништа се не мења. Свакодневно уочавам исти призор. Иза ролетни се крије иста слика подударна са оном коју сам угледала јуче. Сведок сам томе да се ништа не мења, али да ли је заправо тако?

Истина је да је свет изложен постепеним променама, које су нама, на први поглед, тешко уочљиве. Могу да будем део промене, прихватим је у потпуности и створим нове. Промена је добра у сваком аспекту, на крају се све врати у првобитну равнотежу и баланс. Не знам ништа о будућности, ништа о томе какво ме сутра чека, ни где ћу бити за две године. 

Хоће ли све остати исто или ће се из корена преокренути и бити сасвим непрепознатљиво. Једино што уистину знам је да следећи дан нећу чекати скрштених руку. Учинићу све да недељу, која следи, поздравим и дочекам са осмехом на лицу. Сваки дан је дан за нови почетак, нико нас не спречава да све почнемо изнова. Ми смо ипак људи, који имамо могућност да сами доносимо сопствене одлуке. Наша највећа моћ је у томе да у тешким животним ситуацијама, људима пружимо руку помоћи и укажемо саосећање и разумевање. Онако како чинимо, можемо и очекивати да нам се врати. Свако крчи сам свој пут и свако је сам за себе, али нико нам не брани да помогнемо  и другима, сапутницима на том нашем путу и доведемо их до циља.

Ово време док смо присиљени да останемо у кућама, док се стање напољу не смири, док не избледи сав хаос који је пандемија нанела, то време треба да искористимо паметно. Сваки тренутак који нам се учини да ће бити узалудано потрошен и изгубљен у забораву, искористимо у најбоље сврхе. Можемо например да надоградимо своје врлине и ублажимо своје мане. У овим заиста тешким и тмурним данима треба да радимо оно што нас испуњава само позитивним емоцијама. Истина, признајем, мало ко може да зна зашто нас је све ово снашло, али не заборавите да су звезде дању и даље ту, иако их наше очи не виде.

У лошем се увек садржи и зрно добра. Не заборавите да док је сунца, земље, ваздуха, док је осмеха на лицима, докле год смо окружени нашим најдражима, док је вере и љубави, има за шта да се живи.

*****

*

И тако је прошао још један, oвај дан, дуг и спор, био је исти као и јучерашњи. Заправо, био је налик као и сваки други досадашњи. Можда то и није лоше? Био је дан као и сваки други, устанеш и заспиш у уобичајено време, радиш све као и иначе. Пратиш рутину, на коју си се већ одавно навикао, увек идеш на оно што ти је сигурно. Али, зар се не осећаш празно? Осећаш ли се, на неки начин, непотпуно? Неиспуњено? Несрећно?

Навикли смо већ овако. Гледамо како дани пролазе полако и мирно поред нас, сваки дан попут једног зрна у пешчаном часовнику. И сваки је исте, тмурне, досадне, сиве боје. И тако, седимо као манекени у излогу и чекамо да нам се догоди нешто што би могло да изазове корениту промену. Вероватно је да очекујемо да нама неко дође у помоћ, да нам неко други пружи одговор, који прижељкујемо. Не звучи ли то као нека бесмислица? Зар постоји таква особа, која не може да схвати да сама себи може да промени дан, годину или живот? Зашто чекаш неку неодређену прилику да ти се укаже, као да ти од ње зависи шта ће даље бити?

Не мораш више чекати, дан који ће променити све, све је ближи. Тај дан, за тебе је „сутра“. Сутра отвори очи, затим обећај себи нешто, неки задатак, услов, награду, дужност! Обећај неком другом нешто, неку услугу, добро дело, поклон, осмех! Обећај промену за себе, друге, живот, за свет! Почни! Почни да радиш, да читаш, пишеш, ствараш, правиш свој свет! Почни да будеш срећан, насмејан, искрен, храбар, да будеш боља особа!

Тужно и сиво „јуче“ ти је прелетело преко главе у заборав. Тај дан више не постоји и никад га нећеш вратити. Твоје „данас“ је другачије. Данас је био један нови почетак за тебе. Твоје ново „сутра“ неће бити исто. Сутра ти је дан за још промена, поноса, за још среће, за нови и лепши почетак.  И надаље, почецима краја бити неће.

*****

*

Минути се постепено претварају у сате, сати у дане, а дани у недеље. Сваки наредни моменат, подудара се са предходним. Стекла сам утисак да је време стало, а да ипак некако тече. Све се мења, али се ток промене не може уочити тако лако. Дан се претвара у ноћ, сасвим неприметно и неопажено. Слика на мом прозору је свакодневно другачија, те ситне промене ја нисам у могућности да видим, једино што могу је да сведочим о њиховим последицама.

Време је неизбежно и непобедиво. Нико не може одржати трку са временом и изаћи као победник. На први поглед, изузетно незгодан и нелагодан положај, али не мора све бити тако црно, ипак, на крају крајева, ми смо ти који смо задужени за процену ситуације. Cвакa невољa коју нам живот приреди садржи неку добробит у себи, увек постоји светлост на крају тунела, трачак наде, али на нама је хоћемо ли устати и борити се за ту искру, која је сама по себи водич у будућност или ћемо заувек остати у мраку. Све се дешава са разлогом, ког ми, можда, још тренутно нисмо сасвим свесни, али верујте да је баш тако како треба да буде. 

Ако нешто делује безнадежно, када мислите да сте достигли руб хоризонта, немојте пасти. Устаните и потражите нови почетак! Кажу да једино бајке имају срећан крај, али оно што ја волим код живота је то да смо ми писци своје приче, својим поступцима уцртавамо нова поглавља. Држите се правог пута и не поступајте онако како се од вас очекује, већ поступите праведно, тако никада нећете направити грешку! Проблем који нас је задесио, није прави проблем, проблем је наше опхођење према њему. Ако нешто делује узалудно, једноставно треба променити угао гледања.

Такође, каже се, да је путовање важније од саме дестинације. Опција да доносимо самосталне одлуке нас чини слободним људима. Овај вирус, његове последице, смрт која је ушетала међу људе ме је натерала да схватим да имам само једну жељу и циљ, да преживим, а након тога да пуним срцем наставим својим путем. Само један живот имам и нећу узалудно да га потрошим. Зашто живети попут сенке? Желим да видим свет, упознам различите културе, склапам пријатељства, да учим.

Ко би при чистој свести и памети некада давно у прошлости могао само и да помисли да ће човек закорачити на Месец?! Ко би рекао да ћемо летети ваздухом и истраживати морске дубине?! Да ли бисте икада помислили да ћемо снимати филмове и путовати на најразличитије начине?!  Ми смо доказ да је све могуће!

*****

*

Планета је одлучила да се одмори од нас људи. Послала нам је свог моћног витеза Ковида да нас на неко време склони са улица. Завладала је пандемија, паника, страх од непознатог. Живот нам се зауставио. Школе, кафићи и сва остала јавна места су се затворила. Улице су постале пусте. 

Од малена сам волела да цртам, али сам задњих годину дана престала. Цртање није више било нешто у чему сам уживала и што ме је опуштало. Осећала сам се незадовољно својим радовима и нисам желела никоме да их показујем. Моја љубав за уметност се претворила у несигурност и одустајање. Доживела сам то као свој пораз. Током овог периода сам се поново посветила цртању. 

Опет сам осетила исту срећу и задовољство када нацртам нешто на шта могу да будем поносна. Наравно и даље имам радова који ме не чине сигурном у моје способности, али сам научила да прихватим своје грешке. Научила сам да више ценим свој труд и рад и да не одустанем уколико у том тренутку немам инспирацију. Удахнем дубоко и размислим о свом следећем потезу. Често се питам има ли разлога да се осећам лоше ако ми из првог покушаја не успе цртеж. 

Зашто тако брзо губим стрпљење и вољу? Одговор нисам пронашла, али сам зато искористила прилику за нов почетак. Сваки дан нам доноси нове изазове и искуства, треба их уочити и зграбити. Ако данас не могу нешто да нацртам покушаћу сутра поново и тако све док не успем. Биће опет периода када ћу се осећати мање сигурном у свој таленат, али сада сам сигурна да нећу одустајати. Мислила сам да ће ми ова изолација много теже пасти. Време које бих иначе проводила са пријатељима сам провела са породицом.

Како би нам дани били занимљивији, поставили смо нека правила која су касније прешла у навику. Сваки дан смо у пет сати седели на тераси и пили чај или кафу и причали. Припремали смо заједно ручак и правили колаче. Ишли бисмо на вожњу по целом граду на бициклу и журили кући како бисмо стигли пре полицијског часа. Такође, остала сам у контакту са својим пријатељима уз помоћ друштвених мрежа. Причали бисмо сатима преко видео позива, па ми није толико недостајало дружење изван куће.

Чак сам се обратила и другарици коју нисам дуго видела. Почеле смо да похађамо различите школе, па смо полако престале да се виђамо. Када смо се напокон чуле, схватила сам колико смо заправо биле блиске. Требало ми је доста времена да скупим храбрости да јој се јавим, али сам срећна што јесам. Можда, да није било ове изолације то никада не бих могла да урадим. 

Схватила сам да и када нам је у животу тешко и мислимо да нема излаза из неке ситуације или када губимо веру у своје способности, да ипак треба наћи ту искру наде у себи која ће нас натерати на промене. Одустајање никад није добар избор. Треба да се боримо за оно што желимо и да никада не одустајемо. Ако паднеш устани, али и закорачи! Закорачи и иди даље!

*****

*

Био је то дан као и сваки други дан за време карантина. Устао бих рано у осам ујутру да урадим заказане вежбе и предам све домаће задатке за данас. Све ми је било исто, требала ми је промена, али дана за промену није било.

После напорног тренинга, полако сам  изашао из собе и упутио се ка купатилу да се истуширам. Тренутно седим на тераси и полако пијуцкам кафицу уз општајућу музику са телефона. Баш оног трена када сам завршио са кафом, извадио сам слушалице из ушију, да бих слушао кукурикање комшијиних петлова. Десет сати је. Полако се сви укућани буде. Док седим  на каучу и гледам репризе кошаркашких утакимца, чујем како се врата отварају и затварају и моје чланове породице како поздрављају једни друге.

Данас сам по први пут одлучио да ћу сам покушати да скувам рибљи паприкаш. Време напољу је предивно. Узео сам котлић, наложио ватру и припремио све потребне састојке. Имао сам пар потешкоћа, па је мама хтела да ми помогне, али обећао сам себи да ћу данас научити сам да правим рибљи паприкаш. Прошло је подне, паприкаш је готов. Изгледа веома укусно, вода ми цури на уста колико сам гладан. Два сата су. 

Моја сетра се коначно вратила из маркета са тестенином и још неким потребним стварима. Стигао је тренутак истине. Да ли је мој први самостални покушај у прављењу паприкаша уједно и мој последњи? Сви чланови породице који су били присутни, изјаснили су се да им се мој ручак врло допао, сви осим брата, који је рекао да је паприкаш бољи када га мама направи и сестре, која се жалила да није довољно слано. Пошто сам ја обезбедио свима ручак, нисам у обавези да поспремим сто и тако сам се упутио према соби.

Поглед ми је остао усмерен према једној књизи на полици. Наслов књиге је „Замак“ и тада сам рекао себи, можда да за промену прочиташ једну добру књигу. Зидни сат је откуцао пет сати, а ја сам при крају читања и тек сада, након година нечитања, схватам колико књиге могу бити занимљиве. Вече је дошло, завршио сам књигу и био одушевљен. Тренутно је време за вечеру, једем паприкаш од ручка и за вечеру. Пар момената касније лежим на кревету и по први пут дајем некој серији шансу. После две епизоде ми је досадило.

Залазимо све дубље у ноћ, сва светла су пригушена осим светла на мом телефону. Наишао сам на своју нову омиљену песму и не могу да престанем да је слушам. Пола један је, остављам телефон са стране и слушалице на под и лежем да спавам.

*****

*

Од како сам завршила основну школу, живот ми брзо пролази. Требало ми је годину дана да одлучим коју средњу школу да упишем, да притом не погрешим у новом поглављу свог живота. Нисам погрешила. У разред идем са ђацима који размишљају на сличан начин као ја. Када уђем у Гимназију, осећај који ме обузме је неописив, јер ту припадам и лепо ми је. Средња школа ми је донела нову спознају себе. 

Шта волим, не волим, хоћу или не желим, морам или не морам. О друштву бих писала много, али нема места речима да опишем сваког посебно, сви су једноставни и добри. И онда се догоди ово, ова паника, изолација. Било је стресно, јер смо ми генерација која је до сад лепо и мирно живела. Наши родитељи су доживели ратове, бомбардовања, рестрикције и санкције.

Много опасних дешавања по живот. И изашли су из тога јачи са још већом љубављу према животу. Нисам то могла да схватим кад су ми родитељи причали. А сада их разумем, све. Схватила сам да живимо у модерном свету пуном технологије, интернета, где има мало места за љубав. Свесна сам колико ми пријатељи недостају, загрљаји, сваки минут проведен са њима. 

Схватила сам да сам се ужелела породице, иако живимо заједно, али нисмо толико имали времена једни за друге. Уживала сам у овим тренуцима са њима и сваки дан смо се смејали.

Неки мој нов почетак би био да ћу ценити слободу свега. Слободу говора, слободу избора, става. Слобода ослобађања човека од лоших мисли. "О томе ћу мислити сутра, сутра је нови дан" су моје мисли за нов почетак.

*****

*

Обузме нас понекад осећај да контролишемо баш све у својим животима, када мислимо да све тече по плану, баш онако како смо замишљали. Живимо дане када мислимо да се све одвија по познатом сценарију, који смо сами сачинили, по сопственим жељама, а тада нас сасвим изненада, иза угла, дочека изненађење, неки чудан, нови почетак. Сачека нас веома стрма и трновита стаза, пут којим временом долазимо до циља или новог почетка. 

То нам се често дешава у животу, бирамо путеве, понекад праве, а понекад криве, који нас воде до сасвим непознатих одаја. Живот нас доведе на неку потпуно другу страну света, за коју можда нисмо ни знали да постоји, научимо нешто ново што покрене неко наше ново мишљење и осећања. Док смо млади, током година, мењамо школе и упознајемо нове људе и нове предмете, а када завршимо своје дугогодишње школовање већ у следећој улици нас чека нови посао и нова искуства. 

Изашла је на позорницу смело, иако су даске живота стварале шкрипу и ризиковала да пропадне у прашњаве подруме или да игра и игра гордо и самоуверено све до последњег аплауза и спуштања завесе која значи крај ове сасвим необичне године. На њена врата куцала су нова знања, нове лекције, нове учионице, нови предмети, нова искуства. На раскрсници путева, она је изабрала звездану стазу која је водила до остварења циља. Цео свет је обгрлила пандемија.

Једна сасвим обична девојчица која долази из врло малог града у малој држави суочава се ових дана са много нових почетака. У њеном младом животу десио се један нови почетак кроз који сви пролазе. Дошао је дан када је она требало да уђе у нешто сасвим непознато, да заигра потпуно нову улогу у представи која се зове живот, а у чину који се зове корона. 

Некада је мислила да свој живот држи на длану баш као перо једног голуба којим писац пише најлепше животно дело, да су јој планови сигурни и безбедни, баш као принцеза у давно заборавњеном скривеном замку на врху леденог брега, а сада су сви њени планови избрисани као зрна песка однети у морске дубине у којима спавају седефасте шкољке. У држави у којој она живи проглашено је ванредно стање. Где је она своју машту могла да усмери? 

Само у четири зида своје собе или да је пусти да путује са ластама преко кишних кровова и тражи своју срећу. Свој нови почетак. На све стране сусретала се са рукавицама и маскамa које можда никада не би користила, писала је безброј активности у свој дневник којем се можда никада не би посветила. Често није имала времена да разговара или да проводи време са родитељима од својих, а и разних обавеза које су имали њени родитељи. То је можда нови почетак. 

Почетак поновне блискости, среће, осећаја топлине и енергије загрљаја. Окренула је пешчани сат, време је текло изнова и изнова и сваки сусрет је био нови почетак, представљао је повратак у наручје и крило родитеља, баш као и прва пролећна ласта која чува своје птиће под плавим крилом љубави. Открила је ова девојчица нове речи, нове ликове из серија, нове књиге које су биле прочитане, прогутане у рекордно кратком року. 

Нови дан, нови почетак ју је довео до размишљања да је добила време за активности које јој друге обавезе нису дозвољавале. Свануо је дан за још један нови почетак. Њени вршњаци и она спознали су нови начин образовања. Задатке које су морали да извршавају добијали су преко друштвених мрежа које су биле једина веза међу њима. Научила је да користи рачунар у много боље, паметне сврхе, осећа да је надоградила себе, да је то нешто што јој нико не може узети, знање.

По први пут су се сусрели са професорима преко видео позива. Девојчица је уживала у тим активностима и била је врло срећна што је могла после дужег времена да види своје другаре са којима је склопила јако чврсто пријатељство. У свим тим данима и ситуацијама она је била захвална што је њена цела породица била здрава. Одбројавала је дане и месеце до краја пандемије и почетка новог живота.

У тренутку изолације схватила је ко јој је остао прави пријатељ, а ко само пролазник у животу, схватила је ко је добар човек, а ко није и ко колико мисли о безбедности других људи. Велики страх је постојао у њој, јер није хтела да буде заражена, нити да зарази своје најмилије. Није хтела да изађе напоље, јер се бојала још једног новог почетка о којем су сви причали и слали поруке са екрана у њеној дневној соби. Тај нови почетак јој се није свидео и зато није хтела да се са њим сусретне. 

Дане је испуњавала тако што је помагала родитељима и тако учила нове ствари. Дани и месеци су пролазили, а она их је испуњавала максимално. А онда је на прозоре њеног живота полако закуцала слобода, слобода која је још увек као паучинасто плетиво које лелуја под налетом и најмањег поветарца који носи мирис топлог пролећног јутра. Мере у држави су се ублажиле, а она је кренула новим животом с новим знањем и новим искуством.

Странице дневника ове девојчице су биле исписиване из дана у дан овог ванредног стања, а све су имале исти наслов - нови почетак. Када је изашла први пут на улицу, људи су и даље носили маске и рукавице, а деца су се помало плашила. Свет је увео нове мере заштите и безбедности, животи деце као и одраслих су се потпуно променили. Све је постало другачије, ново.

Живот нас све понекад понесе високо, горе, али ова девочица увек зна када треба да осети стабилност оних животних дасака под ногама и научила је како да искористи време на прави начин. Морамо да будемо паметни и да бирамо праве стазе, дугу која нас води на другу обалу како би нам тај нови почетак био лакши и лепши. 

Почетак зна да буде тежак, али ми морамо да знамо како да га контролишемо и како да свака сцена буде баш како је писац хтео да каже. Све док имаш неки нови почетак, неко ново сутра, ти живиш овај живот пуним плућима и он те носи до оне најудаљеније звезде на небу у ведрим јулским ноћима. Једног дана ћеш причати млађим генерацијама где те је водило ново јутро, нови почетак, који је на први поглед деловао као крај.

*****

*

Сваки дан је добар дан за нове почетке. Изгледа да до сада то нисмо озбиљно схватали и да смо увек оно што се могло урадити за данас, остављали за сутра.

Док сам ишла у основну школу, увек сам имала осећај да ће се све само променити када кренем у средњу школу. Сваки дан сам живела у ишчекивању да ћу одједном да добијем радне навике, да ће ми се пријатељи створити пред носом, да ће моја породица бити поносна на мене и све лепе ствари које ми се могу десити у животу. 

Али касније сам схватила да то није тако лако и да се не може успети ако се ништа не предузима по том питању. Сада, када сам напокон постала свесна свега тога, увидела сам да немам довољно времена за размишљање, а камоли да ишта постигнем. Имала сам осећај да неће бити ништа од мене и да ћу све разочарати. Али баш у том тренутку, епидемија је покуцала на врата. 

С обзиром да смо сви морали бити у својим  домовима ради безбедности, напокон сам имала времена да размислим о свему шта ми се дешава и да порадим на себи. Нисмо могли виђати све своје најдраже, али зато смо провели много више времена са  најужом породицом. Ова епидемија ме је дефинитивно зближила још више са мојом породицом и натерала да више ценим слободу, пријатеље, себе, цео живот који ми је подарен.

Када се живот полако буде враћао у нормалу и када све буде исто као и пре, неке ствари ћу сигурно много више ценити и гледати на другачији начин. Колико је лоша ова епидемија, толико је и на неки начин била корисна. Већина нас је порадила на себи, неки су кренули другим путевима и размишљањима, али дефинитивно нам је свима пријао овај предах.

*****

Већина људи жели да почне изнова, јер им се тренутна животна ситуација не допада. И сви желимо да искусимо нешто ново и другачије, да видимо какав је осећај и да ли нам се то свиђа, па тако и ја.

Одувек сам хтео да пробам нешто ново. Желео сам да видим како бих се осећао и да ли би ми нови почетак донео нешто лепо. Одувек сам размишљао шта бих радио да нисам стално за рачунаром и да не причам стално са истим особама. Провео сам доста времена размишљајући да ли да почнем да радим нешто ново, али и даље чекам прави тренутак. Покушавам да се сто посто посветим науци, коју волим и тренингу, јер ћу тако себе физички ојачати и стећи највеће богатство, а то је знање. 

Много времена трошим не радећи ништа, што наравно није добро за моје здравље. Верујем да људи треба да пронађу себе да открију шта их интересује, шта воле, шта желе, јер ће имати више времена да уживају у томе што раде. Данас постоји интернет, који нам олакшава да нађемо све што нас занима и све што желимо да научимо. Можда се људи боје, као и ја, да ли ће нови почетак бити оно што су очекивали или чист промашај и неуспех. 

То нико не може унапред да зна. То остаје на нама да пробамо. Наравно, увек ће бити људи који ће нас спутавати  на путу до  нашег циља, баш та особа може да буде управо наш пријатељ. Мислим да је промена добра, јер касније видиш ко ти је пријатељ, а ко није. Тако, да вреди пробати.

Пронађите себе и ствари које волите да радите, јер ћете тако олакшати себи живот и биће вама лепше. Људи који везују неки датум за нови почетак, лажу сами себе, јер могу да почну одмах.

*****

ДАН ДРУГИ:

"Осећам вечерас, док посматрам ласте и пупољке ране... са терасе"

Причају:

Тамара, Ена, Бојана, Филип, Михаило-Матеја, Ања, Невена, Јелена, Стефан, Доротеја.

*

Ових дана сам се будила слушајући звукове птица и гледајући прелеп пејзаж са свога прозора. Тек након што сам се ја, као и читав свет, проводећи време у заточеништву, у својој соби у четири зида, која су ме као баријере одвајала од осталих, разумела сам колико ми у ствари значи слобода. Посматрајући све те птице које су слободно летеле, запитала сам се када ће доћи време да и ја будем као оне, слободна. 

Недостају ми свакодневне ствари које сам, не тако давно, радила. Време је показало да су неке ствари, које сам сматрала да су бесмислене или једноставно досадне, у ствари јако битан део живота без којег људско друштво не може да функционише. Недостају ми пријатељи, школа, тренинзи, једноставан, нормалан начин живота. 

Некада смо сматрали животиње доведене у зоолошки врт, које су притом биле одвојене од свега што су некада имале, атракцијом, али, сада када смо се ми нашли на њиховом месту, није нам свеједно. Природа коју данас гледамо приказује нам безброј неописивих емоција, за које смо заборавили да уопште постоје.

Да ли ће се начин живота променити, не знам, али сам сигурна да ће људи више пажње посветити сами себи, као и ономе што се налази око нас и природи која нас немо дозива.

*****

*

Пада киша, и чини ми се да ми се по први пут то свиђа. Али, оно у шта сам сигурна је то да није први пут да не знам заправо шта осећам. Можда је то карактеристично за период у ком се тренутно налазим. То је вероватно одрастање, и не сматрам га негативним, али је некада превише збуњујуће, чак и застрашујуће. Ваљда човек кроз све мора да прође.

Ласте и рани пупољци? Да ли постоји нешто лепше од тога? За мене бар не, рекла бих. Ласте симболизују долазак најлепшег годишњег доба, као и пупољци који су, колико примећујем, одавно процветали. Поново је све онако како сам желела да буде. Зелено, лепо, преливено благим сунцем, тренутно кишом, и није толико тужно као иначе. Волим да будем на тераси. 

Увек нађем мир гледајући крај у којем живим од када сам се родила, и никада ми неће досадити. Зато што је увек, некако, прилагођен мом срцу и мојим мислима. Оваква врста опуштања помаже ми управо у овим данима пандемије, када имамо много више слободног времена него иначе. Осећам како сам се коначно одморила, удаљила од света и онога што није добро утицало на мене. 

Осећам како по први пут имам потребу да помогнем себи, на било који начин - пружим више пажње самој себи, размислим о свему што ми се дешава, научим да пролазим ситуације као што су ове. Осећам како уопште није потребно да "преживљавам" ово што се тренутно дешава или чекам "боље сутра", ово је идеалан тренутак да застанем, одморим, размислим, опустим се и на тај начин помогнем себи и откријем нешто ново - о себи, о људима које волим, о свету и животу.

Човеку су потребни такви тренуци у животу, јер се свако од нас може наћи на ивици, углавом се и нађе, а онај ко није научио да ужива у малим стварима, попут кише коју тренутно чујем и очарано гледам како пада, тешко се спаси. Како је то само велика неправда! Волела бих да свако може осетити ово. Па колико би свет био другачији! Лепши! Једноставнији! 

У оваквим тренуцима, обично схватим колико сам срећна. Колико је људско постојање важно и значајно, и то сазнање ми увек помогне када се из неког разлога не осећам добро. Можда би, поред свега што имам и осећам, било себично да се уопште икада осећам лоше? Али престала сам тако да размишљам. Већа казна је бранити себи било шта. Пустићу да буде онако како је, јер сам убеђена да је тако најбоље.

Нешто није у реду када је све идеално и савршено, зар не? Гледам у небо. Штета што се сада не виде звезде. Оне ме увек подсете на људе који нису више међу нама, као да седе горе и посматрају нас, поносе се нама, смеше нам се и навијају за нас. То је можда највећа и најлепша магија од свих. Најинспиративнија, рекла бих.

После свега овога што ми је прошло кроз главу, можда се ипак и осећам лепо. Има превише ствари којима бих се могла радовати и дивити у овом тренутнку, и иначе. Све има своје врлине и мане, добре и лоше стране - тако и ситуација у којој се тренутно налазимо. Ако смо сада у могућности да одморимо и откријемо нове ствари о себи, онда смо и у могућности да се осећамо лоше - и то је наше право у потпуности. И скроз је у реду. 

Често се осећам тако, некада и превише често. Много ствари ми стане на пут, растужи ме, разочара. Тренутно немам потребу да удаљим себе од таквих мисли. Сматрам их саставним делом тренутака као што су ови, саставним делом човека, живота.

Киша полако престаје. Не свиђа ми се то, прекинула ме је док сам пливала у мору осећања и мисли. 

Тишина? Самоћа? Главни покретачи наших осећања и мисли, или бар могућност да их постанемо свесни. Ласте, су пожуриле ка својим скривеним гнездима и онима који их тамо чекају. Лете тако опушетно и слободно, али некако срећно, ваљда знају коме иду? Слобода? Узбуђење које осећамо када знамо да идемо негде, некоме, ко нас чека? Да ли је наша мисија да остваримо то да једног дана идемо негде, некоме, ко нас чека, или ипак прво дочекамо себе?

*****

*

Отварам очи, устајем из кревта али кроз прозор видим да је још увек мрак. Одлазим у кухињу и правим своју омиљену кафу из апарата. Додајем две кашике шећера, па се враћам у собу. 

Отварам велика балконска врата и излазим на своју малу, слатку терасу. Баш у том тренутку сунце се појављује на небу. Све нијансе жуте, наранџасте, па чак и црвене. Мој поглед прати природу која се полако буди и ужива у дивном пролећном дану. Мали врапци су и овог јутра посетили моју терасу и песмом ме поздрављају. У даљини видим мале пупољке цвећа који се отврају и уздижу своје главе. Посматрам инсекте, који од раног јутра обављају своје обавезе. 

Дрвеће је процветало, имам осећај као да се десило преко ноћи. Осећам мирис траве, јутарње росе, цвећа, све помешано. Очи ми иду на све стране, не знам где пре да гледам. Пејзаж који сви замишљамо или гледамо на интернету је испред мене, и ја не могу да верујем. Прошлу ноћ је падала киша, па је све још увек свеже. Све ово ме на тренутак остави замишљену.  

  Покушавам да се вратим у стваран свет. Осећам као да сам нешто заборавила, сетим се да треба да залијем цвеће. Узимам воду и заливам дивно, црвено цвеће које је закачено за ограду моје терасе. Имам осећај да ми се цветови захваљују и да су јако срећни. Враћам се у своју удобну столицу и покривам се ћебетом. Тако ушушкана, враћам се у онај свет. 

Сунце се већ цело може видети, као и небо које сунце повлачи за собом. Прелепо, плаво, пространо, као да је бесконачно, небо излази као завеса. Пуно белих, пуфнастих облака, које могу да осетим само погледом. Све је магично. После дугог пута, враћају се уморне, дивне ласте, које својом лепотом узимају сву моју пажњу. Док гледам како пролазе кроз моје двориште угледам како узимају гранчице да би направиле гнездо за своје будуће младунце. 

У тренутку погледам на најближу грану, како нестварно, у правом тренутку, лептир излази из своје чауре.  Лептир полако креће у свој први лет у слободу.  Око њега облећу други лептири, као да му праве добродошлицу. Онда заједно одлећу далеко,  изван мог дворишта. Угледам свог комшију, који храни љубимце. Срећа његових љубимаца, када га виде, нестварна је. Осмехом ме поздравља, па ми ово јутро чини још лепшим. Имам осећај као да сањам, па покушавам да се пробудим.

Башта поред куће је пуна новог, младог поврћа које је спемно да буде убрано. Одмах поред баште мали воћњак више не изгеда тако мали. Дрвеће је пуно цветова који ће сваког тренутка постати плод. То укусно, сочно воће само чека прави тренутак да се појави. Чујем комшијиног петла који покушава све да пробуди. Његове пријатељице, кокошке, устају из својих кућица. 

Иза њих се могу видети јаја, која ће обрадовати њиховог газду. Осећам лагани поветарац који диже моју косу.  Осим моје косе на поветарцу се њише и дрвеће.  Померајући своје гране као руке, маше мени и целој природи. Мој пас се такође пробудио, па га чујем како цвили да би пробудио и остале укућане, како би добио мало пажње. Чујем неки звук. То су пчеле које вредно раде и лете са цвета на цвет, да би правиле мед. 

Тезгу са воћем и поврћем попуњава стара жена. Тек убрано свеже воће долази на полице, које ће ускоро бити празне. Већ видим људе који долазе да купе свежу храну. Све боје могу да се нађу на овој тезги. Жена која ради у радњи је дошла да отвори врата и пусти прве купце унутра. На сваком лицу је осмех. Као и на мом. 

Све је дивно и тера ме да се загледам, па тако сатима. Не знам где да гледам, са свих страна ме позива нешто да погледам. Моје очи покушавају све да постигну и да прате све што се дешава око мене. Мој поглед се једноставно утопио. Природа је сада слободна и на миру се буди.

*****

*

Већ дуже време нисам излазио из куће. Просто сам престао да осећам потребу за тим. Понекад ми се дешавало да не знам ни који је дан.

Будио сам се прилично касно и због тога су ми се дани чинили краћи него што заиста јесу. Без обзира на то што сам дане проводио у стану и што сам излазио тек понекад, сати су пролазили брзо. 

У почетку је мрак брзо долазио. Тада бих се повукао у своју собу и слушао музику.  Дешавало ми се да проведем ноћне сате будан. Касније, дани су постајали дужи и наша тераса била је осунчана и у касно поподне. Понекад сам излазио на терасу на свеж ваздух и посматрао како липа изнад нашег стана сваког дана све више олистава, а пупољци у трави постају цветови. Сваког дана, у исто време, наступао је тихи час када се чуо само цвркут ласта у даљини. 

Тада сам примећивао да је улица постала пуста и тиха јер се у њој нико више не креће. Питао сам се како је могуће да раније нисам примећивао да у нашој улици постоје ласте. Посматрао сам пусту улицу у ране вечерње сате и осећао сам се смирено, иако је све изгледало нестварно. У тим данима осећао сам се ослобођен од свих обавеза, иако су оне постојале. 

Није било свакодневне журбе и гужве и због тога сам био углавном опуштен, али понекад и усамљен. Без обзира на смиреност коју сам осећао све време, до свести ми је долазило и то да сам затворен. И ако сам се помирио са тим да не могу да се крећем и да се дружим, недостајала ми је слобода.

Док гледам ласте постајем свестан слободе која нам је потребна и док посматрам пупољке осећам да сам на почетку неког другачијег времена.

*****

*

Замишљен и сетан, већ други месец. Овако нешто што се сада дешава, није се никада десило. У само пар дана, планета Земља је сво своје становништво ставила под кључ. Некако ми се чини да се, бар код нас, у нашој земљи, то десило у налепше време. Зашто баш у пролеће? Зашто сам затворен у најлепшем годишњем добу?

Посматрам свет са наше мале терасе, посматрам буђење пролећа. Посматрам само делић природе, делић улице, а сада када сам затворен, чини ми се да је то највеће пространство које сам видео. Само када бих могао да изађем и загрлим то пространство. Видим дрвеће које листа, видим брезу која је као одједном олистала, видим зелене травњаке, зелене се, влати траве нису повијене, свака травка стреми ка сунцу. 

И размишљам, природа се скроз пробудила, природа је толико набујала, од како смо ми људи у карантину. Осећам и мислим, да ли је то наша планета са намером направила,  да нас затвори и казни на два месеца и научи нас памети, због свега што ми планети чинимо? Јер ако је тако, онда у овоме свему што нам се дешава видим неки мали, мали смисао.

Замишљен и сетан, већ други месец. Осећам и ослушкујем тишину око себе. Све је утихнуло, тишина се опет увукла у наше домове, на улице, на дечја игралишта. Чујем само цвркут птица, прекрасна песма за моје уши. Осећам опет природа како се буди. Надам се бољем сутра, и надам се да ће све ово брзо проћи. А ја и даље замишљен и сетан, док посматрам ласте и пупољке ране... са терасе.

*****

*

Седим на тераси, посматрам природу која се за само неколико дана пробудила и учинила карантин у којем се налазимо бар мало ведријим. Задесила нас је ужасна ситуација, али сада када седимо у кућама и имамо времена на претек, треба га искористити најбоље што можемо.

Сигурно свако од нас има нешто што је одувек желео да научи или уради. Ја сам се сетила своје жеље из раног детњства када сам сваки дан проводила са својом баком, која ме је научила да шијем. Да, јако сам волела да шијем, а то сам поново схватила када је млађа сестра покидала мајицу и замолила ме да јој ју ушијем. Осетила сам да је то нешто у чему уживам и са задовољством радим. После тога сам села и целу ноћ провела са иглом и концем у рукама.

Ово није нешто сто ће ми бити примарно у животу, само желим да искористим на најбољи могући начим нешто у чему уживам. Надам се да су сви искористили ово време које смо имали и уживали у њему и требе да наставимо и после свега, јер никад не знамо шта нам сутра доноси, зато радите оно што вас испуњава и чини срећнима.

*****

*

Ношена свежином пролећа у тренутку могу да затворим очи, да осликам најлепшу слику у својој глави, да видим ласте, помиришем најлепше пупољке у башти. А ласте лете слободно... као некад ја... Лагани поветарац их носи високо, игра се њима... И као дланом о длан, у секунди све нестаје. Опет заточена на малој тераси рушим своје снове. 

Цео мој свет, на та мала два квадрата. Покушавам да се изборим са осећањем заточености, тескобе која ме све више гуши.

 Покушавам да се радујем животу, да волим дах пролећа који ме чини срећном, да се надам да ће доћи опет онај дан обојен најшаренијим пролећним бојама, да ћу мирисати цвеће лежећи на трави и срећно и слободно гледати плаветнило неба.

*****

*

Свако пролеће ми улепшају ласте које имају гнездо на мојој тераси. Враћајући се са југа оне су први весници пролећа, заједно са првим пупољцима цвећа.

Травњак је пун љубичица, белих рада и маслачака, који ми измамљују осмех на лице. Пролеће ме одушевљава својим шаренилом боја, својим мирисом свежине и цвркутом птица. У ово доба године сам увек срећна, расположена и пуна позитивне енергије. 

Свако пролеће ми улепшају ласте које имају гнездо на мојој тераси. Враћајући се са југа оне су први весници пролећа, заједно са првим пупољцима цвећа.

Травњак је пун љубичица, белих рада и маслачака, који ми измамљују осмех на лице. Пролеће ме одушевљава својим шаренилом боја, својим мирисом свежине и цвркутом птица. У ово доба године сам увек срећна, расположена и пуна позитивне енергије. 

*****

*

Те године, над светом се надвио страшан и немилосрдан непријатељ, коме ни сва војска света, ни сво оружје, ни сва храброст не може ништа. Вирус... невидљив голим оком, свакодневно, широм света убира жртве. Тог пролећа 2020.  године, како би се заштитило становништво, уведено је ванредно стање. Затворени смо у своје домове, одређен је ‚‚Полицијски час”, уз савет да се у време дозвољеног кретања из куће не излази без преке потребе.

Једног поподнева, у јеку епидемије, седео сам на тераси свог стана, и гледао људе, бледе од непрестаног боравка у кућама, како са маскама на лицу журе да обаве куповину неопходних намирница, јер ускоро наступа ‚‚Полицијски час”. И заиста, градом је одјекнуо строги глас са разгласа полицијског возила : ‚‚Ускоро почиње полицијски час. Моле се грађани да пођу својим кућама. Поштујте одлуке ,,Владе Републике Србије“. 

Непуних 15 минута након тога, градом је завладала тишина. Седео сам и размишљао о томе, колику буку ми људи правимо. Невероватно! Занесен својим мислима, гледао сам у крошњу дрвета, које расте надомак моје терасе. Нежни пупољци су већ срамежљиво почели да извирују. Мамило их је пролећно сунце. Око крошње врзмао се рој мушица, које је јурио пар малих црних ластавица. 

Ластавице су весело и раздрагабо летеле на све стране, врапци су скакутали по гранама, а при врху крошње, седео је заљубљени пар грлица. На паркингу продавнице ‚‚Лидл”, шетао се фазан. Пријало им је што су људи затворени у кућама. Схватио сам да ми људи спутавамо природу. Људски род се одувек трудио да себи олакша живот, али данас, не размишљамо много о животу у складу са природом. 

Заборавили смо да је нама баш та природа неопходна за живот. Значајна нам је и ластавица и пупољак и фазан и дивља свиња и пчела и мува и комарац

Ове године, због пошасти, која је претња људском роду, природа ће се пробудити несметано, лагано, без стреса који уносимо својим немаром и себичлуком.

*****

*

Самоизолација, пандемија, карантин, полицијски час су речи које се ове године непрестано понављају. Када сам их први пут чула, помислила сам да је то нешто застрашујуће, нешто што ћу заувек памтити као лоше, али на крају није све тако тмурно.

Управо седим на тераси, самизолација и даље траје, али ја уживам! Уживам у гласовима птица које цвркућу са грана, уживам у погледу на парк, уживам у свему што тренутно видим испред себе. Пада киша, време и није тако лепо, али ми се овога пута то свиђа. На улици још увек пролазе ужурбани људи, враћају се својим домовима, једином месту на коме се у овој ситуацији осећамо потпуно безбедно. Полако примећујем да су се и последња врата затворила. 

Завладала је тишина. Сада су паркови потпуно празни, улице су пусте и помишљам да нема никога. Али, ипак има! Сада на ред долази природа, животиње извирују из својих скровишта, ветар дува јаче него малочас и капљице кише које ударају о прозор никада нису биле гласније и лепше. Примећујем колико тишина заправо прија ушима. 

У овој тишини, једино што чујем јесу моје мисли. Прво о чему почињем да размишљам јесте колико је свет ужурбан. Увек имамо нешто да радимо, мисли су нам стално заузете, а времена за самог себе готово да нема. И ево сада, налазимо се у ситуацији где времена има и на претек. Запитала сам се: Да ли ово време трошим квалитетно? Да ли радим на себи? Да ли примећујем било какав напредак? 

Како бих дала истинит одговор на ово питање морала сам се још мало замислити. Да ли слободно време трошим квалитетно, да ли радим на себи? Мислим да ова два питања можемо спојити у једно. Прошло је неко време, размишљала сам о овом питању и одговор још увек тражим. Мислим да одговора нема. Оно око чега се моје мисли преплићу јесте шта уопште значи квалитетно потрошено време. Да ли је то време које смо одвојили радећи на себи, да ли је то време потрошено у бескрајним мислима, или је то ипак нешто потпуно другачије? 

Ако је то време потрошено тиме што радимо на себи, одговор је и да и не. Сматрам да сам протеклих недеља радила на себи, како ментално, тако и физички, и планирам са тим и да наставим. Али зашто је онда одговор и не? Зато што сматрам да увек можемо више и боље. Наравно, не кажем да напретка нема, нити да ништа није постигнуто, али мислим да можемо много више од онога што сами себи пружамо. Следећа ставка око које су ми застале мисли, јесте шта је то што себи можемо да пружимо, а да већ нисмо. Толико тога!

Толико непрочитаних књига на полици, толико талената за које можда ни не знамо да имамо, толико нових циљева за поставити, али ми бирамо само оно што мислимо да је могуће остварити. Да ли је то добро или лоше, нисам сигурна. Можда је време да поново почнемо да сањамо, време у којем поново чезнемо за авантуром. Свакога дана себи постављамо нове циљеве, неко веће, а неко мање, али право питање је да ли себи постављамо и снове. 

Поред ове речи снови, меша ми се и појам савршенство. Зашто тежимо да све буде савршено? Зато што се бојимо да погрешимо, бојимо се да будемо не прихваћени или одбачени, бојимо се да будемо другачији! Сада већ долазимо до другог питања, да ли циљеве и снове које постављамо, постављамо ради себе или да бисмо себе приказали што бољим у туђим очима. О овој теми можемо да размишљамо изнова и изнова, а до одговора је тешко доћи.

Полако пада мрак, моје мисли постају уморне. Киша је у међувремену престала да пада, природа се поново повукла и ускоро је време да своје мисли оставим да се одморе.

 Реченица која ми се ове ноћи непрестано врти у глави јесте ,,Тишина говори када речи затаје“ и стварно је тако. У свету непрестане буке, престали смо да ценимо лепоту тишине. Заборавили смо колико нам је она заправо значајна и колико оплемењује нашу душу.

*****

ДАН ТРЕЋИ: "Кад чељад (ни)је бесна, кућа (ни)је тесна"

Причу настављају: Вијолета, Тајана, Јана, Слађана, још једна Јана, Предраг, Јован, Горан, Кристина, Данијел.

*

У данашњем брзом свету треба да се сматрамо веома срећнима ако имамо здраву и складну породицу. Висок материјални статус не доприноси срећи, иако често мислимо супротно - на њу не утиче ни висина примања нити чињеница зарађује ли само један или оба родитеља. Топлина дома је нешто врло важно за сваког човека. То је место где се осећамо сигурно, вољено и заштићено. 

Људи често осуђују породице које имају пуно деце, не схватајући да се срећа огледа у великој породици. Када се каже да у породици има много деце, најчешће се мисли да она живи на рубу сиромаштва, као и да се материјално богате породице не одлучују за много деце. Деца из вишечлане породице су вреднија, захвалнија, није им битан друштвени статус, новац или како ће се обући, већ да имају право на живот, љубав и смех. 

Хришћанске породице су некада имале далеко више деце него што је то данас случај. Било је сасвим природно рађати, па тако десеточлане и њима сличне породице нису биле реткост у предратној Србији, већ редовна појава. Насупрот мишљењу људи да се многочлане породице тешко носе са организационим и финансијским обавезама око деце, фамилије са четворо и више деце су заправо најзадовољније. За разлику од размажених јединаца, деца у великим породицама се уче одговорности од најранијих дана, а старија помажу родитељима у бризи о млађима.

Крајем фебруара ове године појавио се вирус који је зауставио живот. Школе, јавни превоз, ресторани, теретане, козметички салони, све је затворено. Вирус корона је заразна болест откривена у Кини у децембру 2019. године. Тачнији назив је Ковид-19. Овај вирус изазива благе симптоме обичне прехладе. Старији, међутим, као и људи који пате од хроничних обољења попут срчаних болести, дијабетеса или рака су у већој опасности и могу имати озбиљније проблеме. 

Како се вирус не би ширио уведено је ванредно стање. Све породице ових дана су се зближиле. Пошто родитељи не иду на посао, а деца ни у школу, ни на тренинге, имају више времена једне за друге.

У кући је привидан мир, као да смо сви на годишњeм одмору. Више не постоји разлика, сви дани нам се чине исти, сваки дан је понедељак или уторак, а можда среда или недеља.

Први мај је празник који смо сви увек радо чекали, а ми затворени у кућама. Срећом имамо двориште, припремамо роштиљ, музика се чује и опет одјекује смех нашом кућом. Како време пролази, све мање причамо и удаљавамо се једни од других. Мама ме je позвала да помогнем оцу око роштиља. Љутито, не размишљајући о томе шта изговарам, говорим неумесне речи. Зашто увек ја од шесторо деце морам да радим, питао сам се. 

Отац ми прилази полако, говори "срам те било" и лупи ми шамар. Отисак очеве шаке био је на мом образу. Љут сам отрчао у своју собу и почео да пишем. Морам признати да ме очев поступак изненадио. Размишљао сам да би можда било боље да сам јединац. Свакако да бих морао мање да помажем родитељима и не бих морао да трпим провоцирање, а не бих морао ни ишта да делим.

Да, али како би ми било када родитељи оду на посао? Остао бих сам, осећао бих самоћу, беду и празнину. Чула би се непријатна тишина, никакав плач или смех не би одјекивао у просторијама куће. Разна питања ми се мотају по глави. После дугосатног размишљања донео сам одлуку да треба да попричам са својим родитељима. Тиме што ћу им исказати свој став о понашању у нашој породици, мислим да ће видети да ми је стало до њих.

Знам да не могу добити све што пожелим. Имам све што ми треба и захвалан сам на томе. Схватио сам да треба да будем срећан што имам толико браће и сестара. Као најстарије дете имам обавезу да помажем родитељима о бризи око најмлађих, као и другим кућним пословима. То ми више неће бити проблем, јер моји родитељи заслужују да им помажем. Мало је потребно за срећу, само породица на окупу и срећа нам куца на врата. Ако смо сви заједно, прегураћемо и ово и поново живети као некада.

****,

*

Пробудила сам се и погледала кроз полуотворене ролетне које се нису дизале, ни спуштале већ данима. Отишла сам у двориште и покушала да се позабавим размишљањем о спровођењу данашњег дана. Дани у овом затвору, пролазили су толико споро, отприлике као часови историје. Сваки пут кад отворим очи ујутру и схватим да ћу данас радити исто што и јуче, пожелим да се вратим у сан и искористим то непроцењиво време у њему. Отац је већ увелико био на послу, мајка исувише дуго ван земље, јер јој тај невидљиви непријатељ која одузима животе свима широм света, не дозвољава да буде са нама. 

Спавање до поднева, а и после њега, важило је свакодневно за сестру, уз то цео дан проводећи у гледању серија. Није ни размишљала да ми се обрати за помоћ. Кренула сам назад у кућу, веровали или не, да обавим послове које би моја мајка радила да је овде. Она је стварно брижна жена и најбоља мајка и жели да свима буде добро. Иако сам себе сматрала најмрзовољнијом особом и лењом, дохватила сам се свих кућних послова од самог почетка овог затвора. 

После пар сати проведених у мом новом послу, завршавајући кућне послове, домаће задатке, ручак, телефонске разговоре, претварајући се да сам психолог својим пријатељицама које по цео дан ништа не раде и размишљајући о својим мукама, завршила сам све обавезе. Нисам села да се одморим као и сваки дан, већ сам одлучила да ћу вечерас да окупим своју малу породицу да уживамо заједно, јер једино то и можемо.

Направила сам породични колач, бајадеру. Нисам нека куварица, али ово сам направила са великом дозом љубави, желећи да то пренесем на укућане. Уобичајена ствар која би се дешавала у периоду када смо изоловани од свих, јесте да свако оде у своје уточиште и не излази до следећег дана. Отац је дошао са посла, без нервозе, што ми је било веома чудно. Позвала сам их у дневну собу и изненадила их омиљеним залогајем. 

Провели смо вече гледајући татине омиљене емисије, мада ако мене питате, то је нешто најдосадније икада, причајући неке старе приче и уживајући једни у другима. После дугог времена, окупили смо се заједно. Лепо вече, без тензије и нетрпељивости, као и сваки пут, одвојени од реалности. Сви су отишли у своје собе видно срећни. Једва сам чекала да се бацим у своју велику фотељу. Вратила сам се у собу, мрак је већ прекрио целу улицу, а месечина обасјала кровове кућа, док је моја ролетна била подигнута.

Седела сам размишљајући о свету око себе, свађајући се са својим мислима и покушавајући да се сетим сваке целине свог живота. Као да сам била далеко иза себе, све је било некако чудно. Мрсила сам косу, испијала последње гутљаје чаја од јагоде, нестајући у погледу, као што јутро нестаје у магли. Плашила сам се будућности.

Заспала сам размишљајући и знајући да ће сутра, бити данас. Прича ће бити поновљена, људи ће остати исти, а ми затворени сами у себе, али сви ће бити на крају дана срећни.

*****

*

Свака српска изрека има своју вековну мудрост и суштину, која нас учи многим вредностима живота. Тако нас и ова порука учи разним вредностима, те се многе поуке из ње могу извући, наравно, ако зађемо у саму њену суштину.

           Верујем да се свима макар једном у животу десило да се осећа ,,тесно“ у свом дому и да су односи са својим укућанима исто тако ,,затегнути“. 

Десило се и мени. У периоду када је требало да упишем средњу школу, моји родитељи сматрали су да се за учење нисам интересовала довољно, а разлог свему томе, уистину, била је моја посвећеност тенису. Не могу да кажем да ми у том тренутку није стало до тога шта ћу уписати, али моја љубав и заинтересованост за тенис биле су знатно веће. У тим тренуцима избијали су разни сукоби и осуђивања од стране мојих родитеља, а самим тим и моје контрареакције и мањак толеранције.

Једног јутра, без пристанка родитеља, побегла сам на тениски терен и преплакала читаво преподне. Када су обишли оближња места, осетили су где би могли да ме пронађу. Седећи онако уплакана, размишљајући о свему, схватила сам да сам ипак претерала и да би моји родитељи увидели љубав према тенису да сам покушала на другачији начин да им то докажем. Исто то схватили су и они. Након успешно обављеног разговора, схватила сам, желим да послушам родитеље и припремам се довољно за упис у жељену школу.

Они су схватили да моју љубав према тенису могу уложити у школовање тако да сви будемо задовољни. Данас учим и трудим се да будем што боља, како у школи, тако и у тенису, не бих ли тим успехом задовољила критеријуме даљег школовања у Америци, која би ми донела напредовање у мојој животној љубави – тенису.

           Овакве ситуације научиле су ме управо ономе што ми казује суштина ове изреке. Све се у међуљудским односима може постићи приликом и толеранцијом.

*****

*

Породица. Ах, колико боли када споменем ту именицу. Боли, али морам. Морам да испразним своја осећања на један лист папира. Суза са левог образа тачно пада на једну, већ написану реченицу, али наставићу да пишем, ма колико год суза пролио. Болеће, али ће престати. Боље да се исплачем, него да се гушим у својим помешаним осећањима.

          Осећај самоће, беде и празнине у мени буди немир. 

Нисам навикао сам да будем. Можда зато што сам био превише „вољено“ дете и тако сам и размишљао све до моје двадесете године. Већ десет година сам сам. Навикао сам на ствари по поду не очекујући да ће мајка доћи да их подигне и да ме изгрди што су ту, неспремљене. Навикао сам се, а нисам очекивао никад да ћу то изговорити. На старој полици, изнад полице са књигама, стоји рам, јако стари рам. 

Та слика има посебан значај. Кад је погледам, вратим се у детињство. На тој слици се види моја мајка, мој отац и моја два брата, кад смо били јако мали. Фали ми та љубав, нежност и осећај припадања негде, некоме. Али, то је сада већ прошлост. Болна и срцепарајућа.

         Наиме, тада сам имао деветнаест година. Упирали су прст у мене говорећи да сам мамин син, да се никад нећу оженити, да ћу заувек остати са мајком... ја сам на то гледао потпуно нормално, нису ме вређали ти коментари. 

Сваки дан бих помагао мајци око спремања стана и јела. У њеним очима се видело да не може сама, али опет је била ненаметљива и није тражила помоћ, поготово не од мене. Моја два брата су била јако захтевна. Тражили су све што им родитељи нису могли пружити. Желели су немогуће, али им је опет пружано и више од могућности. Сваког дана им је пружана љубав, ослонац и подршка. Када год би свануло јутро, мама би их пољубила у чело и загрлила чврсто, као да им нико ништа не може, док би мене само пробудила и викала јер спавам до подне. Тада сам мислио, можда зато што сам најстарији, али није тако било.

      Осетио сам неприпадање. Сваког дана би се смејали и уживали, а ја бих се затворио у своју собу, спустио ролетне и сламао своје срце још мало. Као да није довољно сломљено. Не знам где грешим. Да ли је у мени проблем? Да ли сам повредио неког ближњег? Разна питања ми се мотају по глави. Нико ме ни не пита како сам ни да ли ми треба нешто. Не осећам присуство рођене мајке у овој кући. Као да ме избегавају. 

Сваким даном осећам да ме моја интуиција не вара, увек се вратим заправо осећају да они мене не воле. Упао сам у депресију, нема ме, нестао сам. Живим у кревету. Молим се за сопствено здравље. Плачем и не могу да верујем да један син може да досади кући у којој је рођен, да тако лако престанеш да волиш сина који је био ту од првог плача у породилишту, да се заборави мој први ход и моја прва реч, баш у овој кући, са овим људима. Прошли су дани, долази тренутак за мој двадесети рођендан. Одлучио сам да попричам са родитељима, по први пут после јако дуго времена. 

Пробудио ме је врисак из спаваће собе мојих родитеља. Отварам врата да видим о чему се ради јер сам се уплашио. Долазим до врата собе и слушам о чему причају. „Рекла сам ти“. ,,То дете више не припада овој породици!“,,Не могу да га гледам очима.“,,Не осећам се као мајка тог детета, ако хоћеш ти му ти реци, ако нећеш, ја ћу.“,,Он мора да иде из ове куће!“Чуо сам мајчин глас који се преламао кроз целу кућу. Љуто излазећи из собе, када су ме видели, реаговали су јако застрашујуће.

Викали су на мене из петиних жила, мислећи да их не чујем и да нисам довољно схватио колико ме не желе. Нон-стоп су понављали исте реченице. Одрекли су ме се. Тражио сам да ми одговоре због чега, али одговор нисам добио већ десет година. Спаковали су ми кофер и избацили су ме из куће, онако хладнокрвно и злобно. Као да сам странац. Већ десет година живим са тугом и очајањем, са дозом кривице према самом себи, из непознатих разлога.

Али ето, десет година касније, на столу лист папира, у руци перо и мастило. Пишем о свему кроз мој тридесетогодишњи живот. О томе колико се једно дете може намучити и наситити презира једне четворочлане породице. Колико може бити невољено. Сече ме мисао да ме нису волеле особе за које сам био спреман да се жртвујем. Нисам дао на њих. Били су ми све, а сада су само странци, незнанци, обични људи који не знам ни где сад живе, ни како су.

Да ли бих волео да их видим? Увек бих. Без обзира на презир који осећам свакодневно, увек бих саслушао, дао другу шансу, јер то су ипак родитељи. Али као што рекох, то је немогуће. Они само испуњавају немогуће жеље своја два сина. Мени то никад не би било испуњено, колико год да патим. Зашто?

*****

*

Кажу човек је друштвено биће. Све то у данашњици звучи као обична фраза, иако уопште није. Још од праисторије, човек живи у заједници и има потребу да буде окружен људима.

Нажалост ово је време отуђења, неко ново доба. Време када смо окренути себи. У тој својој отуђености не примећујемо друге људе у тежњи остваривања својих потреба. Новонастала ситуација обезвредила је утицај технологије, поново нас спојила и,хтели ми то или не, приморала да проводимо време заједно у кући.

Она је по свом доласку учинила да људска себичност коначно дође до изражаја у релацији са другим људима. Дала нам је времена да се вратимо размишљањима о исконској, правој срећи заједничког бивања. Да заједнички увидимо колико смо постали саможиви и да је време да се вратимо правим вредностима.

Око себе често примећујемо одсуство толеранције и стрпљења. 

Просто више немамо времена једни за друге. Дани које смо проводили затворени у карантину одавали су утисак да нам је кућа постајала све тешња. Ако променимо угао гледања на ту ситуацију, она нам је подарила могућност да се, увидевши особине наших ближњих које до сада нисмо уочавали, прилагођавамо истим. На измаку ове ситуације као циљ себи треба да поставимо проналазак оног дела себе који уважава потребе других око себе. 

Самим тим учинићемо живот лагоднијим за обе стране.

Од нас се заправо тражи да живимо у правом смислу те речи, да ,,осећамо“ једни друге, јер онда нема места бесу. Тада мала кућица може бити велика палата, ако умемо да ценимо праве вредности, ако имамо разумевања једни за друге и ако се у њој волимо. Да је кућа тесна, у њу не би стала количина љубави коју једни другима свакодневно пружамо.

*****

*

Била је зима. Оштра, хладна, сива, али без снега. Међутим, није само зима била хладна, хладни су били и односи међу људима. Манифест отуђености, самоће, себичности и једне опште небриге за друге. Људи нису гледали даље од свог носа, а други су за њих представљали само маглу.

           Наравно, као што је већ добро познато, после зиме долази до општег препорода, пролећа. Све цвета, ниче, буди се, пева, црвкуће, радује се. Е, ово је пролеће било нажалост, мало другачије. 

Овог пролећа, заједно са цветањем природе, процветала је и једна велика пошаст, чије размер нико није могао да предвиди, а камоли један мали обичан човек.

           Миле, дете од девет година, живео је са оцем, мајком и сестром у малом стану. Отац је радио у фабрици, тој огромној, сивој и прљавој згради. Одлазио је рано, а долазио јако касно, нервозан и уморан и није имао много снаге и времена за породицу. Бринући се око мужа, деце, куће, посла и ко зна чега још, његова мајка је заправо осећала кривицу за ту породичну отуђеност и није била сигурна ни шта да каже, а ни шта да уради по том питању.

Милетова сестра била је мала, пет година млађа од њега, они су заједно имали један свој свет игре и маште који није познавао проблеме њихових родитеља.

           То пролеће које је изменило многе животе, није заобишло ни Милетову породицу. Отац није радио, фабрика је затворена зарад опште безбедности. С обзиром да није имао тај осећај за жену и децу, он је по читаве дане само седео, некад нешто промумлао и гледао телевизију. 

Мајка је и даље бринула, али сада је добила још нових брига на нејаким женским леђима. Здравље чланова породице, које је било у опасности, али и живот те исте породице. Питала се од чега ће та породица живети. Није знала колико ће њен муж бити без посла. И сад су коначно били тако близу те породичне слоге, а опет, чинило се као да су километрима удаљени једни од других.

           Сада, када су сви били ту, и Миле је осетио да проблем постоји. 

Осетио је да међу његовим родитељима није све у реду и знао је да мора нешто да уради. Био је прилично креативно дете и није му требало много времена да смисли решење. Дошао је тако до свог оца и бацио му лопту. Прво, отац ју је само незаинтересовано бацио назад, али Миле није попустио. Бацао је лопту опет и опет, док отац није схватио да он не планира да престане. Бацали су ту лопту један према другом, смејали се и отац је после дуго времена био веома срећан.

Видевши их, на мајчином лицу поново се појави благи, али весели смешак, а једна брига је пала као камен са њених леђа, и учинила да поново осети топлину у својој породици.

    Те исте вечери, сви су се заједно играли, смејали, гледали телевизију, дружили се и били су заиста права породица. Дошло је време да деца иду на спавање. Миле и његова сестра су легли у своје кревете, мајка им је прочитала причу, а мали Миле је заспао са осмехом и само једном мишљу – да, он, тај мали дечак је данас спасао своју породицу.

*****

*

Да ли се икада запитамо шта значи породица, или ко чини ту породицу? То су питања која се чине једноставна, али опет имају другу страну о којој би се могло доста размишљати.

     Пре много времена су исто постојале породице, из простог разлога, а то је да би члановима те породице било лакше живети и да би имали неког ко би им чувао леђа. Мада, када се осврнемо на прошлост и погледамо те породице оне су више изгледале као група дивљих животиња, које су једино повезане крвним сродством. 

Кроз време то се мењало, породице су биле све мање, а данас се под појмом породица мисли само на родитеље и децу. По мом мишљењу, породица не морају бити родитељи, браћа или сестре, не морају чак ни бити у крвном сродству, већ породицу чине људи поред којих се осећаш сигурно, људи до којих ти је стварно стало, а не људи за које само мислиш да би ти требали нешто значити, јер сте у крвном сродству. Породице су најчешће пријатељи, али такве особе је јако тешко пронаћи. 

Поред тога, сматрам да не можемо звати некога породицом само зато што су нас одгојили или смо у сродству. Разлог због чега тако мислим је то што неке породице знају свашта проживљавати од других чланова и трпети их само зато што су они део породице. Уколико је некоме стварно стало до тебе, тај неко не би никада учинио нешто што ти може наштетити. Али, то је само моје мишљење и нажалост не слажу се сви са мном. Познајем доста људи који имају породичних проблема и неки од њих савршено пристају овој теми. 

На пример, знам две породице,  једна је сиромашна, а друга је богата. Та сиромашна породица живи у мало кући и имају пуно чланова породице, док богата живи у огромној кући и има свега три члана, то су отац, мајка и син. У првој породици су родитељи и деца сложни и заједно се труде помажу себи и другима, чак иако немају много. Деца се труде да заврше добре школе како би касније помогли својим родитељима, док у другој породици једва да обраћају пажњу једни на друге и брину се само за себе. 

Дете се ни не труди да учи јер очекује да ће наследити посао и новац од родитеља. Имају све оно о чему сиромашна породица може само маштати. Стално имају породичне проблеме и причају другима о њима, док сиромашна породица ћути о проблемима, ако их уопште има. Деца из сиромашне породице су ми бољи пријатељи, него дете из богате. Они се понашају пристојно, лепо су одгојени, нити се жале на нешто, нити се хвале нечим. Дете из богате породице је чиста супротност од њих. 

Мада, сада када смо у карантину, видимо ко је какав и како се породице слажу. Прва породица се супер слаже, чак и поред тога што их је пуно у малој кући, док друга породица једва и комуницира, а када комуницирају у већини случајева се посвађају. Прва породица је савршен пример за изреку „Када није чељад бесна, кућа није тесна“, а друга породица је пример за изреку „Када је чељад бесна, кућа је тесна“.

Када погледамо са друге стране није све као што изгледа, сиромашна породица је заправо богата, а богата је сиромашна. Није све у новцу и материјалном богатству, битна је љубав и подршка блиских особа.

     Ово је само моје мишљење и не мора да значи да сам у праву. Свако би требао сам одреди своје мишљење, а не да му се намећу туђа.

*****

*

Однос између родитеља и детета је једна од кључних ствари за стварање стабилне породице. Као и свака здрава породица, и моја повремено има неке несугласице. Живим са мамом и сестром у скромној породичној кући у Кљајићеву. У мојој кући постоји шема, када сам добар са мамом, онда сам посвађан са сестром, а када сам добар са сестром, онда сам посвађан са мамом. 

Док је мој тата био са нама тада су ствари функционисале у хармонији, тако што би нас увек измирио после свађе. Нажалост, он се одселио у Београд да ради. Свако у породици треба да има свој лични простор и право на своје лично време. Моја мама је већи део дана на послу, а сестра је углавном код дечка у Бачком Моноштору, тако да већину времена проводим сам. 

Нажалост, постоје ситуације када су обе код куће и тада настаје хаос.

  Када би свако исправљао своје грешке и када бисмо пар пута једни другима прогледали кроз прсте, породица би била мирнија. Када деца нису бесна, кућа није тесна.

*****

*

Пробудио се из сна. Погледао се у огледало. Огледало је показивало једно престрављено, црвено лице које није знало шта се управо догодило. Минутима је седео на кревету гледајући се, покушавајући да се присети тог грозног сна. Добро је разматрао сваки детаљ који му је био у глави док је спавао. Питао се: „Да ли се тај сан некад одиграо у стварности? Или можда тек планира?“

Да, тај кошмар се стварно одиграо у 14. веку. А сад у 21. веку опет се понавља. Сањао је како људи широм света леже немоћни. Пате од јаких болова. Кашљу, презнојавају се, скроз су ослабљени. Боре се за ваздух, за живот. Много људи је на једном месту. На месту где су сви исти, болесни. Око њих јуре младе особе са заштитном опремом и помажу им. 

Помажу им да преживе. А остали? Остали су ван тог места. Али како они живе? Они живе у страху. Сваки дан им је исти, јер сваки дан страхују од сусрета са том болешћу. Сви би желели да затворе очи и да зауставе свет на неко време. Да све стане, пре него што све измакне контроли. А онда да отворе очи и да опет буде све као и пре. Да болест нестане, а живот да се покрене. А да ли је могуће да свет застане? Одговор на то питање знате сви, сви ви који сада читате ово. 

Знате, јер смо прошли кроз све ово. Врло слично као људи пре нас, људи који су живели у 14. веку. Они су се борили са опаком болешћу званом куга. Односила је бројне животе, баш као што и ова данашња болест ради. Данашња болест, звана Ковид - 19 са којом се и ми сада боримо.

Све је слично. Пре свега ми људи смо слични. Наши преци су успели да се изборе са тадашњим проблемом. Да ли ћемо и ми успети? Ово питање је свима нама у глави.

И тако је седео на ивици кревета дуго размишљајући о том сну. О сну који је убрзо прешао у стварност са којом се ми сада суочавамо.

*****

*

У људској историји јавља се једна, не тако честа, али веома непожељна и грозна ситуација, у којој природа узвраћа ударац и шаље нам невидљивог, снажног противника којег можемо поразити улажући велике напоре и труд као и слогу. У таквој ситуацији полако улазимо у сан у једном свету, а  будимо у другом. Одједном загрљаји и пољубци постају оружја, а недостатак дружења и провођења времена са најмилијима, највеће добро које можемо да им учинимо. 

Одједном, схватамо да моћ, лепота и новац у оваквој неприлици не значе ништа. Свет и природа настављају функционисати сопственим темпом, једино овог пута ми нисмо део тог ритма и постајемо заробљени у сопственим кућама које попримају значење заточеништва.

Под строгим условима, не тако свакидашњим, показује се човекова исконска страна. Она која открива његове праве особине и склоности да нешто учини када је неопходно. 

Након што свет више није исти и ствари се не одвијају на исти начин, услеђује збуњеност, паника, дезинформације и природни инстинкт за преживљавањем. Оно што може да нас спаси у таквој ситуацији је потреба да будемо одговорни, информисани и свесни ситуације која се око нас одвија. Да не ширимо панику и да будемо обавештени. У оваквој ситуацији показује се флексибилност појединца да размишља на прави начин и да донесе најбољу могућу одлуку у тренутку.

Иако је свет напредовао у технолошком, образовном, научном и моралном смислу, иако је већ прошао кроз сличне околности, људи и њихов однос према глобалној харајућој болести остао је исти. Али није све тако црно као што у почетку изгледа. Људи су приморани да поштују одређена правила што је поново сјединило породице, које нису биле заједно и ставило их на једно место. Пандемија као што је ова, нема тачно зацртан крај. Тачније, тај крај никада ни неће доћи. 

Само ће након дужег временског периода ситуација бити мањег интензитета и ми ћемо наћи начине и алтернативе да заштитимо себе и нама најближе. У оваквим временима тешко је скренути мисли на нешто позитивно. Сада када је велики број људи у својим домовима, пружа нам се прилика да  силно слободно време посветимо себи, свим неоствареним жељама, хобијима, изгледу и навикама. У људској је природи да човек увек мора бити заузет нечим и да се нечим бави, иначе временом досада полако преузима наше мисли, а ми покушавамо да нађемо активност којом ћемо бити окупирани. 

Људи су и социјална бића и не можемо дуго остати сами, а да то са собом не донесе неке последице. У томе нам у оваквој ситуацији помажу најближи. Сад кад имамо толико времена да посветимо себи, имамо и да га посветимо прородици.

Са друге стране, одрасли могу бити превише окупирани милионима информација и новости. То је у истој мери лоше колико и тотална неупућеност у дешавања у свету. Зато су ту деца, која су ту да подсете да треба бити умерен у свему. А то укључује и унос информација и опште забринустости. 

Такође, она су ту да подсете да треба преокренути лоше у добро и из тога извући најбољи могући исход.

За све је ово једна нова, неистражена територија по којој треба корачати опрезно да не бисмо отишли у погрешном правцу. Уколико корачамо заједно и не допустимо лошим мислима да нас спутавају, успећемо да савладмо невидљивог противника који задаје огроман ударац свету каквог га данас познајемо. Сваког дана научимо нешто ново и спремнији смо да се суочимо са тим. У томе учествују сви, била то деца, одрасли или они најстарији.

*****

ДАН ЧЕТВРТИ: "НАЈВАЖНИЈИ ОД СВИХ ДАНА- ДАН СА САМИМ СОБОМ"

Причају: Тијана, Сташа, Тамара, Олесја, Марко, Андреј, Елена, Стеван, Милица, Лидија.

*

Сви ми имамо тренутке када морамо да будемо сами. Да се одвојимо од света и уђемо у неки свој свет. У таквим тренуцима, наши пријатељи и породица могу помислити да имамо неки проблем и да смо се због тога повукли у себе, али то није разлог (барем не код мене).

           Једноставно, човек некада мора да одвоји време за разговор са самим собом. Када ме ухвате такви моменти, углавном одем у своју собу, закључам се и пустим музику или одем у шетњу. Уживам у својој соби, јер ме тај простор и атмосфера подстичу да се препустим својим мислима. 

Бити издан је, по мом мишљењу, нешто најгоре што се човеку може догодити. Када нађете неку особу и мислите да ће она бити ту кроз цео ваш живот, какав год он био, толико верујете у то, да после, када се сва ваша очекивања распадну, ви будете сломљени. Ја знам да би сваки човек волео да може да се врати време уназад и исправи своје грешке, али нажалост, то је немогуће. Знам да то није могуће и зато све нестане у мојим сузама.

Једино што ме теши је то што знам да је људски грешити. Човек који не греши није човек. Самим тим, треба да се помиримо са чињеницом да све што се десило, десило се са разлогом и да наставимо даље. Због тога уз нас увек треба бити наша породица и пријатељи, особе које ће нам помоћи у нашем одрастању и нашој будућности. Понекад се покаже да време које проводимо сами са собом највише помаже да пребродимо неке тешке ситуације и спознаје и да наставимо даље.

*****

*

Једна девојчица седи у својој соби на кревету, све око ње је тихо и чују се само монотони откуцаји сата на зиду. Ноћ је одавно пала и сви укућани спавају. Једино је девојчица још увек будна, а њене мисли јој не допуштају да коначно утоне у сан.

           То о чему размишља ноћас не мучи је само сада, већ протеклих неколико дана. Није знала коме да каже шта је мучи. Кад год би пробала да прича о томе, саговорник би јој рекао да превише размишља и да једноставно то остави по страни и ужива у животу. Али, то је управо и био предмет њеног размишљања – живот.

Одкако је затворена у кући већину дана, од како је свет стао, од како стално чује информације на вестима које слушају њени родитељи, стално јој се исте мисли мотају по глави. Колико је живот у ствари крхка и ломљива ствар. Да ли је за сваки живот унапред одређено кад ће и како да се заврши? Шта ако особа којој живот припада још није била спремна да га заврши, шта ако је планирала да уради још много ствари током њега? А живот може да се угаси тако лако. Ето, може да нам га одузме болест којом смо се заразили, можда чак и не својом кривицом, већ кривицом немарних, непажљивих људи. Колико уопште олако узимамо живот? 

Слобода да у било које доба дана идемо где год желимо, виђање особа до којих нам је стало, одлазак на тренинг. Нисмо свесни шта имамо све док то не изгубимо. Зашто људи тако олако схватају ствари само зато што су око њих, када исте могу изгубити у једном дану?

           Девојчица је трагала за одговорима на ова питања испитујући све оне за које је мислила да јој могу одговорити, али нико није могао. Ноћас је села и решила да ће сама себи одговорити на њих. Често је чула да се све дешава са разлогом, али све до сада није веровала у то. 

Дуго се питала зашто се све ово догађа, зашто је цео свет тако кажњен? Управо то што се дешава био је одговор на сва њена питања. То је лекција коју неко покушава да је научи. Да, сваки живот има одређену дужину и да, у тренутку се може десити да изгубимо нешто што нам је јако важно, била то слобода или вољена особа. Зато треба више да ценимо живот и да уживамо у њему дан по дан. 

*****

*

Дан када сви моји часови стају, дан када сам била сама са својим мислима, усредсређена искључиво на емоције које сам делила сама са собом, био је дан када се родила моја млађа сестра.

           Тај осећај може се поредити са мало чим. Тог дана, када сам угледала своју млађу сестру, осећала сам се попут Алисе у земљи чуда. Тај осећај непроцењиве среће обузео ме је целу и пожелела сам да га не делим ни са ким. Тако је и било. 

Наредна три дана водила сам разговоре сама са собом. Водила сам свој, унутрашњи дијалог током јела, учења, током шетања, а највише док сам држала сестру у наручју. Неки би рекли да сам се у тим тренуцима повукла у себе, али просто та осећања су била толико јака да сам желела да их задржим само за себе. Често сам, гледајући своју сестру, размишљала да дијалог који водим сама са собом, у ствари водим са њом. За мене су ти тренуци били, па и дан-данас остали од посебне важности, те их се сећам као да су били јуче. Ваљда нам се такве ситуације и осећања урежу у сећање и срце.

Често водим разговоре сама са собом у тренуцима када се осећам несигурно, и могу да признам да ми заиста помогну. Важно је да преиспитујем себе управо водећи те унутрашње дијалоге. Јер шта би човек био када не би прво почињао од себе и својих осећања, размишљања и ставова?! Нажалост, главни проблем данашњег душтва и јесте то што људи гледају све мање себе и своје грешке, а носеве не ваде из туђих. Свет би заиста био лепше место да није тако.

*****

*

На почетку године, све је изгледало тако лепо и савршено. Мислили смо да ће нова година донети нове лепе успомене и тренутке са онима које волимо. Мада, ова година је имала другачији план за нас. Србија, земља са скоро седам милиона становника, смештена на Балканском полуострву, далеко од Азије. Али, један непријатељ је ипак показао колико је у ствари моћан и колико су људи у ствари немарни и бахати.

Наш непријатељ је стигао и код нас, иако смо сви мислили да је то немогуће. Кина је далеко. Неће стићи до нас. Није то ништа опасно, само мали вирус. Све су то људи говорили док некима чак није однео и живот. Сада, у овим тешким данима, сви стојимо једни уз друге, али моје питање је, да ли ће то да се настави и после овога, да ли ће људи да наставе да помажу и након неколико година, неколико векова ово јединство ? 

Чак и током ових тешких, тмурних дана у изолацији, неки не поштују правила, играју се сопственим животом и животима других. Нашим докторима и медицинским сестрама треба подршка, али немојте да излазите напоље да им аплаудирате. Чувајте се и останите код куће! Они знају после првог аплаудирања да имају вашу подршку. Шта ако баш због тога, сутра нећете моћи да им дате праву подршку? Размислите о томе. 

Вирус је, не само у Србији, али и у свету, однео пуно људских живота. Да ли то треба да буде мотивација за помоћ другима? Не, не треба. Сада не можемо да видимо ко ради добра дела због других а ко због себе. Наравно, има људи који то раде целог живота, и не мислим на докторе, мислим на волонтере, младе људе који користе ово време без наставе, не би ли помогли. 

Радовала сам се информацији да неће бити наставе, и након скоро два месеца, задовољна сам оваквим начином рада. Али, једна ствар ми јако смета. Не могу да се дружим са пријатељима из одељења. Иако изгледам да ми ово не пада тешко, да будем искрена, тешко је. Све је почело са узбуђењем због затварања школе, али се завршава страхом од непознатог, страхом од непријатеља који вреба да нападне иза сваког угла. 

Али, иако је сваки угао таман, не значи да не можемо да га осветлимо, да му дамо мало светлости. Искористимо ово време са породицом! Једино породица не добија довољно пажње током нормалних дана. Направите још снажније везе са најближима и саградите нераскидиве нити између оних који су далеко путем видео позива или порука.

           Ово ће се завршити јако брзо. На нама је да чекамо, али док чекамо морамо да се држимо мера опреза и поштујемо савете и правила. 

*****

*

Веома опасан корона вирус често се назива Ковид-19. Потекао је  из Вухана, Кине  и који је, како кажу стручњаци, настао на једној пијаци 2019. године.

            Недавно је, у раној фази, почетком 2020, стигла вест која је сломила срце свима. Вест о корона вирусу, мистериозном вирусу за цео свет.  Вирус који је убио много људи широм света. Неколико земаља као што су Кина, Италија, Шпанија биле су епицентри короне.

Много људи је умирало сваког дана. Економије свих земаља озбиљно су погођене, компаније, послови, школе, факултети, тржни центри, пијаце, свакодневно се затварају у великом броју. Цео свет је збуњен појавом новог вируса. Многе здравствене организације су у почетку говориле о једноставним упутствима као што је прање руку и прекривање носа и уста. Након већег ширења су и мере постале озбиљније. 

Први симптоми корона вируса су симптоми попут, повећања телесне температуре, бола у глави, хладноће, итд. Дакле, ако их неко има, треба да иде код доктора. Већина првобитних мера се и даље препоручује. Као што су прање руку, користити лакат за кашаљ, не дирати лице, држати одстојање од других људи, избегавање да идете напоље. 

У целом свету су предузете мере попут: затварања граница, авионски летови из неколико земаља су суспендовани,  многи јавни транспорти су отказани, многи људи су изоловани од својих породица.

           Дакле, живот је све тежи за све у целом свету. Сви су у врло збуњени и не знају шта да раде или не раде. Зато, хајде да се надамо најбољем!

*****

*

Пет сати поподне, време када бисте очекивали да су улице крцате, да су игралишта пуна деце, а онда погледате кроз прозор и видите ништа. Нема живе душе, с времена на време чујете цвркут птица и шум ветра. И то је све, ништа више, ако само покушате да изађете да удахнете свеж ваздух бићете кажњени, ако сте се опустили па током вашег изласка на свеж ваздух попричате са неким, ризикујете чак и да будете ухапшени. Онда, кад се тако замислите, схватите да је узрок свему томе вирус, толико сићушан да је невидљив голим оком, донео нам је сабласан, и толико за ово време неуобичајен призор пустих улица. 

Пре неки дан сам се коначно, након више од месец дана, видео са својом баком. Колико ми је било драго што је видим, толико ми је било и чудно. Да ми је неко рекао да ћу причати са својом баком на дистанци са маском и да је нећу смети загрлити, заиста му не бих веровао, али живот је чудо. Пре три дана сам се нашао са својим другарима, након што их месец дана нисам видео. Уместо да се згрлимо и кренемо у шетњу, држали смо дистанцу као да смо странци, а не најбољи пријатељи. Шетамо улицом и пажљивије посматрамо, за мене језив, призор пустих улица где тек понегде видите човека. 

Онда сам видео призор који ми се урезао у памћење. Човек приметивши да идемо ка њему и да му се приближавамо нагло скреће на пут, убрзавајући корак, само како би нас избегао.

           Ја знам да ће све ово проћи, опет ћу моћи нормално да се виђам са бабама и дедама, опет ћу се нормално дружити са пријатељима, али та слика човека који бежи од нас и слика пустих улица ће остати заувек у мојој глави. 

Остаће утисак да нас је сићушна бактерија победила и окренула нам животе наопачке, али и натерала нас да схватимо да новац не значи ништа и да су пријатељи и породица једине битне ствари у животу.

*****

*

Ових дана, у време короне, кад су се наше навике, радне обавезе и свакодневни живот драстично променили и добили неке нове димензије, размишљам о многим ситуацијама које су некада неопажено пролазиле поред нас.  

           Почетком пандемије случајно сам се срела са другарицама и запазила сам да се и у њих, као и у мене, нечујно и тихо ушуњао неки чудан страх – страх од непознатог, смртоносног, а невидљивог. Схватили смо да се наш живот претворио у чекање и надање да ће све добро проћи. 

А зар човеков живот није ништа друго него непрекидно чекање? Чекање да нешто дође, чекање да нешто прође...

           Замислите једну најбаналнију ствар – чекање аутобуса. Стојимо, постајемо нестрпљиви, цупкамо час на једној, час на другој нози. Гледамо у правцу доласка аутобуса, истежемо руку и по ко зна који пут нервозно гледамо на сат. Чим угледамо аутобус, озаримо се и већ смо срећни! Радујемо се јер ћемо стићи тамо где нас неко чека. 

Живот је чекање, чекање дуго као река. Сви нешто чекамо. Чим једно чекање прође, друго нам се несвесно наметне. И тако цео живот чекамо, надамо се... И не само да чекамо, него једва чекамо! Можете ли замислити какав би живот био без чекања? Какав би био сусрет са драгом особом? Како бисмо се обрадовали новим патикама, новом телефону? Како бисмо доживели крај школске године, прву љубав, крај короне? Чекање нас учи да ценимо и волимо оно што нам живот пружа.

Сматрам да реку чекања треба обојити најлепшим бојама. Настанити је прелепим рибама. Окупати је сунчевим зрацима. Испунити је песмом птица. Окитити је мирисним цвећем и најзеленијом травом... Хеј, па може и који камен да се нађе у близини, да се попнемо на њега и сагледамо сву лепоту живота!

           Треба подједнако уживати, како у чекању, тако и у оном што чекамо.  

*****

*

Слобода!!! Докле ће ово да траје? Осећам се лоше, као да сам заробљен. Желим да удахнем свеж ваздух пуним плућима, негде... било где, само да то није у ова четири зида. Тешко ми је и носим се мишљу да побегнем негде далеко.

           Завидим птицама које гледам кроз прозор свог стана, слободне и веселе. Како бих волео да сам сада на месту птице, да летим слободно. Не би ми сметала ни киша, ни ветар, ни снег. Све ми је ово сметало док сам имао потпуну слободу. 

А сада бих поднео све, само да могу да изађем из ова четири зида. Можда нисам довољно знао да ценим слободу коју сам имао, па сам сад овако кажњен. Желим да размишљам позитивно, али не вреди. Обузима ме туга, носталгија, не знам ни сам да одредим шта је. Осећам се као да сам читаву вечност затворен, очајан сам. У овим тешким временима није ни најмање лако. Колико је дана прошло и колико још треба да прође? Те мисли ми се константно врте у глави. 

Мораш да се навикнеш на новонасталу ситуацију да пронађеш нешто позитивно. Пробај да се потрудиш. Присећам се дана када сам могао и одлазио свуда. Дружење са пријатељима, породицом. Забога, чак ми и школа недостаје. Колико је тада све било лепо, јер сам био слободан. Онда се у моменту лепих сећања, опет пробију лоша осећања, почињу да преовлађују. Тада, у мојој глави, креће борба између позитивних и негативних осећања. Подсећа на борбу између добра и зла. 

Морам сачувати позитивне мисли, желим победити сваку негативност која ми долази у размишљање. Велика је борба у мојој глави. Не могу више чекати. Желим да ово одмах престане. Желим напоље, желим да будем са неким од својих пријатеља. Желим да разговарам очи у очи са неким. Да се рукујем и да пружим загрљај. Желим да се смејем на сав глас. Осећам велики притисак, јер ме ова самоћа убија. 

Стално понављам у себи, проћи ће ово, издржи још мало. Вратиће се живот у нормалу, биће опет све као пре. Само издржи, гурај напред и не посустај, биће све у реду.

           Окрећем се према прозору и на лицу осећам сунчеве зраке, топлоту која ми прожима тело. То ми прија, лепо се осећам. Издржаћу, морам издржати, јер, сутра је нови дан. 

Ускоро ће све ово да се заврши. Остаје нада, да ће бити боље, да ће моја слобода ускоро доћи, али никада нећу заборавити овај део свог живота где ми је одузета најосновнија људска потреба, потреба за слободом.

*****

*

Раније сам волела да остајем сама са собом, са својим мислима и жељама. Страхова скоро да није ни било. Кад сам била млађа плашила сам се незнања, сад сам научила да одговора на нека питања нема и да их никад нећу ни сазнати.

Остала сам сама са собом, био је то дуг дан. Слушала сам речи природе. Дрвеће много воли да прича. 

У његовој кори остану урезане многе и свачије меморије, слатке дечије љубави и некима сада веорватно небитни датуми. Свакаква имена људи које никада нећу упознати, можда су се већ и преселили на неки други свет, можда су основали породице са људима чија имена нису на кори дрвета поред њихових, а можда са онима чија имена ту јесу. 

Почнем тако да причам сама са собом, врло често, да бих убила досаду пре него што она убије мене. Досада уме да буде велик нападач, убица, али и покретач. Тера нас да погледамо боље све око себе, устанемо и направимо нешто. Може то бити слика којој ћемо удахнути живот, слике могу да плешу. Видела сам их више пута, када се загледам довољно добро. Плешу, смеју се и плачу. Чешће су оне које плачу, јер имамо више несрећних него срећних уметника. 

Одлучила сам да ћу да проведем дан у шетњи. Не могу наћи никога. Запитала сам се сада већ више пута да ли уопште и постојим. То је једно врло често питање у мојој глави, а када немам никога поред себе почнем чак и да верујем у то. Видим све али шта види мене? Вероватно чак ни не видим све, видим само довољно велике ствари, али не и оне превелике. Могу видети звезде, али док их гледам заправо гледам у прошлост, јер светлост звезда, коју ми сад видимо вероватно више није ту (звезде су толико далеко, да је потребно неколико милиона година да њихова светлост дође до нас). 

Можда гледам и у неки живот у свемиру за који нико не зна да постоји. Да ли смо у свемиру сами? Нико не може ни да замисли његове границе, ако их уопште и има. Нико не зна. Сви ови научници, нико нема одговор. Можда бисмо били превише опасни када бисмо знали одговор, или бисмо уништили саме себе из неког страха од вањског света. Страх од непознатог понекад је гори од страха од познатог. А понекад и није.

Кад сам сама могу бити и на облаку ако желим (а и кад нисам сама). Путовања у глави су некада много лепа, путујем кроз боје и звук, постанем само тачка у свемиру (у неку руку то већ и јесам). Безоблична сам у тами и на светлу. Можда сам у неком прошлом животу била вода. Чудно би било не постојати, не могу то да замислим, али често о томе размишљам. Ходам боса по трави и земљи да се осетим бар мало живље и постојаније, уземљено. 

Заправо када погледамо у плаво небо гледамо негде далеко, далеко, али не можемо то да примимо. Не видимо све што видимо. Али знамо да нешто видимо. Знам да ја видим боју и облик, могли би да ме прогутају ако превише дуго гледам. Замишљам колико би облаци били мекани да нису направљени од паре и прашине. Чудни су састојци лепоте. Настављам своју шетњу, не знам колико је времена прошло. Довољно да почнем да лудим. 

Птичија песма много је лепа за слушати. Не могу да видим одакле допире звук. Недостају ми људи. Волим да се нађем у великој групи људи али да никога не знам тамо, да нико никога не зна. То обично буде на неким дешавањима у граду. Дођеш, никога није брига зашто си ту, не мораш да причаш ни са ким, а и даље имаш људе око себе. 

*

Одлучила сам да се вратим кући и сликам нешто да не бих стварно полудела. Волим акрилне боје. Насликала сам оно шта видим кроз свој прозор. Улицу, бандеру, подрезано жбуње, ниске зграде и плаво небо. Сувишно је описивати слику речима, једним погледом може да се види више ствари него шта сам ја овде набројала. Као што кажу, слика говори више од хиљаду речи.

Сликање је нешто шта највише волим да радим, тада се осећам као да стварно и доприносим свом развитку као особе и волим да знам да сам нечему удахнула живот. Волим да чујем да се људима свиђа мој стил и да им понека слика чак и пробуди неке емоције. То и јесте циљ уметности, навести публику да оно шта виде, чују или прочитају произведе у њима нешто. Искрицу нечега. Можда чак само и чуђења или гадости. Битно је да када прођу поред слике и погледају је не остану равнодушни. 

Нису потребне речи да се каже шта се осећа, види и мисли. Покрет и боја, облик, структура. Уз сликање никад нисам сама. Створим самој себи нови свет. За сваку уметност потребна је наша лична слобода и вежба. Понављајући ствари које не знамо изнова и изнова на крају ћемо и постићи нешто. Треба да уочимо своје грешке и да послушамо критике које добијамо, али не и да нас оне прогутају.  

Превише је дуго бити цео дан сам, нисам навикла, живим у великој породици. Ваљда зато и волим мир, волим тишину, али врло често ме и изједа превише тишине. Понекад и мој мозак утихне и тада бар буде мало лакше, све изгледа далеко и мутно. Али то буде само некад. Може створити и већу или мању штету. 

Када останемо сами са собом, без речи, можемо да их нађемо, да слушамо шта природа има да нам каже, да се сами изразимо без речи, кроз цртеж, звук или реч. Увек постоји начин да кажемо шта желимо, ако желимо. И тишина је прихватљива када имамо довољно разумне људе поред себе.

*****

*

Замислите свет. Свет у коме милијарде малих људи свакога дана живи, ради, рађа се, одраста, једе, спава, стари и умире. Велики процес за који нисмо ни свесни да нам је свакодневица кроз цео наш живот. Запитала сам се шта га чини посебним? Зашто су наши животи толико јединствени? 

Имамо исту свакодневну рутину коју живимо, без да се на то заправо обазиремо. Међутим, то је оно што ми као људи показујемо споља, право питање је шта се дешава изнутра? Прецизније речено, унутар наших умова, како схватамо ствари, зашто смо толико другачији иако смо сви слично грађени, како су нам размишљања другачија? 

Наравно, да смо сви исти, свет би био досадан. Имамо широка схватања да је то толико фасцинантно када размислимо заправо. Од момента нашег рођења окружени смо људима и њиховим речима које не схватамо. Кроз одрастање их учимо и спознајемо нове које можда ни не разумемо. Кроз речи испољавамо своје емоције, срећу, тугу, бес, разочарење, а када не знамо како да испољимо осећања, користимо сузе, смех... 

Свако заслужује један дан без речи, са самим собом. Шта је разлика између речи и наших мисли? Када ћутимо и размишљамо, не плашимо се да изнесемо  своја права мишљења, све што нас боли, усрећује, јер су те мисли сигурне. Нико не зна за њих, нико их не може осуђивати. Свакоме је потребан дан са самим собом, без речи, не само један дан, већ онолико колико сматрамо да нам је потребно.

Када смо у друштву, мудро бирамо оно што ћемо рећи јер се увек може десити да то неко схвати на погрешан начин, да се увреди или нас осуђује због нашег мишљење које се њима не допада. Зато настаје несигурност код људи. Плашимо се да испољимо оно што заиста осећамо јер смо увек у страху да ће то неко искористи против нас. Због тога, таква осећања не напуштају наш ум, јер су само ту безбедна. 

Наш ум је као један сеф, не дозвољавамо приступ никоме и све тајне, мисли су наше благо за које не желимо да ико зна. Међутим, не схватамо да држање тог терета потпуно сами може да нас убије. Не физички, тај терет може да делује на нашу психу као и наш страх отварања према другим људима. 

Када сам била мала сви људи који су ме окруживали, чак и дан-данас ми говоре како се ничега не плашим, како сам неустрашива и како могу да поднесем многе ствари психички за које неки не могу ни да сањају. То управо показује слику какву ја желим да људи око мене виде. Показујем и говорим оно што желим да знају, не дозвољавам већи приступ од тога. Оно што они не знају је да је, у мом уму, заправо све другачије. 

Плашим се свега, чувам се и држим даље од људи за које мислим да могу да ме повреде, психички или физички, што је скроз нормално за све људе, међутим, моја доза обазривости је већа од тога. Од малих ногу нас живот учи томе да иако смо сви људи, иако функционишемо на исти начин, потпуно смо другачији. Зато за наше добро избегавамо своја права осећања како не бисмо нанели штету себи самима.

Учимо се на сопственим грешкама из прошлости, те примењујемо нове лекције за будућност. Маштамо о нашем свету где је све савршено, без боли, туге, беса. Међутим, када нас удари талас реалности морамо да прекинемо сањарење и вратимо се свом животу. Иако смо сви другачији, потребни смо једни другима. Поред тога нам је потребан тај један дан, најважнији од свих дана, дан без речи са самим собом, јер без њега би наши животи били бесмислени.

*****

ДАН ПЕТИ: ДАН ПЕТИ – (ДЕЗ)ИНФОРМАЦИЈЕ УЗ ПОМОЋ ИНТЕРНЕТА

Причу настављају: Марко, Александар, Милица, Душан, Милана, Тамара, Теодора, Милица, Марија, Наташа.

*

У данашње време, када интернет готово да обликује наше животе, увек постоје људи који ће то да употребе у своју корист. Човеком је најлакше манипулисати уз помоћ страха, човек се најлакше наговори на нешто када је у паници, страху, неизвесности. Због тога, велики таблоиди и медији већину ствари преувеличавају и састављају своје чланке како би се човечанство на нешто најлакше наговорило и натерало.

  На пример, најпознатији таблоид у некој држави објави вест да ће идућа зима бити врло хладна и снежна и да треба добро да се припремимо за њу, у тој држави ће моментално порасти продаја јакни, рукавица, чизми, капута, што омогућава и таблоидима и продавницама да профитирају на тај начин. Дезинформације не морају увек да буду намерно објављење. 

*****

Медији могу обавестити читаоце о временској промени која није тачна, не зато што су они то хтели, већ зато што је у метеоролошким станицама дошло до техничких проблема услед посматрања кретања облака. У времену интернета такође постоје и они продавци, сајтови, апикације које ће да објаве лажне оцене потрошача о њима како би људи имали најбољу слику о њиховој фирми и услугама, то се назива дезинформацијама приватног сектора. 

У државама где демократија није баш на напредном нивоу (Кина, Северна Кореја, Саудијска Арабија) и где постоје само једни таблоиди контролисани од стране државе који једини могу да шаљу информације људима, јављају се државне дезинформације. Оне служе како би држава прикрила сиромаштво, корупцију, стање, и остале ствари које држава жели да прикрије од становништва. Данас је уз помоћ нових технологија све лакше и брже ширити дезинформације и манипулисати народом. 

*

Ја ћу вам испричати једну помало конфузну причу, о збуњености, страху, жељом за нормалним животом!

Помало прохладан, али леп дан. Идеалан за дружење на викендици. Временска прогноза за цео викенд идеална је за четири нераздвојна другара. Планирано је да се кући врате тек у понедељак, евентуално уторак. Немања је био задужен за роштиљ, Душан за уређење окућнице, Марко за посластице, а Стефан за добру музику.

Али, како ствари обично не иду по плану, догодио се нешто неочекивано.Четири другара чекала су своју омиљену серију на националној телевизији, када се одједном појавио он... Особа која је најважнија у њиховом свету. Он је објавио почетак другачијег стања њиховог живота. Ствар је озбиљна, земља у модерном добу никад није била у таквој ситуацији. Цео свет се затворио.

  Шта даље?

 Гледају се и ћуте. Свако са својим мислима. Да ли је ово крај нашег дружења? Да ли ћемо опет успети доћи на ову викендицу у скорије време? Да ли да се пакујемо или шта друго да радимо? Благи хаос је око њих. Са родитељима нису могли да ступе у контакт. Везе су блокиране.

Да ли ће тако бити увек? Још једно питање које се само поставља и намеће.

Напокон, родитељи се јављају. Ипак креће паковање. Како нису сви из истог места, по Душана и Марка стижу њихови. Поздрављају се ћутке. Без речи. Само тужно у мислима понављају ''Држите се''. Убрзо одлазе кући и Немања и Стефан.

Тужни су, збуњени, са милион питања а одговора нигде. До куће причају нешто, али правих информација нико нема.  

Стефан је легао у кревет уморан али без сна. Знао је да је јутро паметније од вечери. Али, тада живот креће, а нико не зна да полако прелази у рутину: буђење, часови, тренинг, читање, најновије вести у свету, часови, тренинг, опет вести, спавање.

Нажалост, цео свет се налази у истој боци. 

Непријатељ је ту али се не види. Чују се само бројке које не обећавају. Свуда и свако о томе прича, као да друго не постоји. Сви страхују, сви су затворени. Старог живота скоро и да нема. Све се уморило. Природа, реке, па и ми сами.

Стефан је из ове конфузије успео да пронађе и нешто добро, позитивно, лепше и светлије. Опет се добила прилика да се слуша јутарњи цвркут птица, опет се добила прилика за пецање у мало бистријој реци. Опет се после јаког дугог периода осећа мирис тек испеченог хлеба из кућа и станова. Смех је сада много чешћи и искренији него раније. Стефану се чини да су људи сада нашли више времена за себе него што је било раније. 

Чује се Стефан са својом нераздвојном четворком. Сматрају да њихов страх од оне конфузне ноћи није требао бити баш толико велики. Чудна је ситуација у којој су се нашли. Таблоиди, медији приказују ситуацију као лаж, затим као вештачки створен вирус, као катастрофу која је задесила цео свет, али и као благу слику нечега што би требало да освести житеље модерног доба. 

Они се навикавају, опорављају и надају да ће осванути дан када ће све бити као и што је било. Без медија, претераних информација, препуцавања и лажи. Тада се Стефан пробудио из сна. Погледао је на сат колико је спавао. Читаву вечност. Баш се наспавао. Али овај сан је био тако... Чудан, конфузан и помало... па, процените сами.

*****

*

Сведоци смо да се последњих година јавља све више нетачних и лажних информација на интернету. Сензационалне информације пласиране да привуку што више читалаца можемо видети на разним блоговима, па чак и на озбиљним порталима. Слобода да свако може да објави садржај који жели чини интернет демократичнијим местом. Више нисмо бомбардовани садржајем путем телевизије или радија, већ сами бирамо шта желимо да видимо и читамо на интернету. 

Морамо бити свесни да у мору садржаја који се појављује на интернету увек има нетачних информација. Уколико такве информације не филтрирате могу да вам дају погрешно мишљење на одређену тему.

Мислим да интернет може да доведе у опасност неискусне и наивне људе због разних реклама које “искачу” на многим сајтовима везаних за филмове, игрице, кулинарство и многи други. 

Рекламе имају садржај типа “Како изгубити 5кг за мање од 2 дана” итд. Деца су највеће жртве ових садржаја. Једним дело су за то криви родитељи, деци се данас прерано даје у руке разна врста технологије (телефони, таблети, рачунари). То се дешава јер родитељи у технологији проналазе излаз - у смислу да се отарасе деце да би имали свој мир, што може много да утиче на децу у будућности.

Готово свака особа која има приступ интернету барем једном је симптоме неких болести тражила на Гуглу. Као последица тога најчешће се јавља паника, јер се резултати претраге симптома најчешће завршавају закључком да имате неку неизлечиву болест. Може бити врло опасно постављати дијагнозу на основу претраге на интернету. 

Тражење симптома ће вам одузети пуно времена, што ће само одложити ваш одлазак лекару и добијање одговарајуће дијагнозе. Себи ни случајно не смете преписивати лекове. Једна ствар је тражити савете за здраву исхрану на интернету, а сасвим друга (често и опасна) примена неких средстава за лечење конкретних болести.

*****

*

Oву тему бих назвао: ,,Буђење сопствене свести“ или ,,Веруј себи и свом осећају“. Када је почело све ово са Ковид-19, прво што смо ја и људи у мом окружењу осетили био је страх. Страх је проузрокован као последица информација које нам сервирају медији. 

Пошто страх не прихватам као емоцију која ми прија почео сам да истражујем и тражим узрок тога. Дошао сам до пуно информација које су ме збуниле. Доста је било сукоба мишљења. Прво моје питање је било ,,Коме веровати?“. Нико не износи конкретне чињенице. Да ли и они не знају шта се дешава? Да ли је ово биолошки рат или не? Светске познате медијске куће приказују слике својих болница са оболелима, па онда исте те слике видимо у другим земљама са изјавама да је то њихово тренутно стање. 

Бомбардују нас цифрама оболелих, умрлих. Наша земља се једног момента шали са вирусом, па онда уводи мере ванредног стања. Сви смо конфузни, што је и нормално. Давно је позната истина: ,,Уведи страх и панику па онда владај“. Што је време одмицало ми смо се више привикавали, али и даље је у мени жеља за истином. Дошао сам до документарног филма ,,Пад Кабале“. Ту сам пронашао чињенице о лажима које нам сервирају медији. 

Слике миграната како пешаче километрима у јапанкама, деца са родитељима који би требало да су изморени, али гле чуда - нису. Ту највише схватам колико је лако управљати људима кроз медије. Дај им слику и причу и људи ће поверовати. Свуда је новац средство у борби за управљањем. 

Запитан сам као један средњошколац који треба да има право на своју будућност, који је учен да се добро добрим враћа. Ко су људи који имају интерес од тога да затворе свет и да убаце причу о вирусу или направе тај исти вирус? Опет асоцијација на власт, моћ, новац. Тог момента сам одлучио да избацим страх, да верујем себи и свом осећају. Против силе ја као појединац не могу, али могу да верујем да ће се једнога дана ово да прође и да ће једнога дана на највишој цени бити истина, мир и љубав.

*****

*

Цео свет се сусрео са новим проблемом и новим изазовом. Неки су то прихватили, неки нису, а неки се у овој ситуацији нису снашли уопште. Има људи који би поверовали у све што чују и све што прочитају на интернету. Други су, међутим, у стању да то искористе и да се нашале, чак иако није све за шалу. У оваквим временима треба остати позитиван, али многе дезинформације су измакле контроли. Сигурна сам да сте и сами до сад прочитали много прича које су превише глупе и бесмислене да би се у њих поверовало. 

Нама, ученицима, није баш свеједно сваки пут када се појави ново обавештење о повратку у школе. Сигурна сам да има и оних којима би тај повратак пријао. Нови начини оцењивања и закључивања оцена могу бити врло збуњујући. O овој ситуацији нико ништа не зна, али сви причају. Појавиле су се многе теорије завере и измишљотине о овом вирусу. Пуно њих ће то објавити на друштвеним мрежама и тако створити још већу забуну.

Дезинформације могу бити врло озбиљне и врло опасне и могу некога чак и коштати живота, као што смо видели. Прича да алкохол убија овај вирус се проширила. Многи су то прихватили као шалу, али има и оних који су то схватили озбиљно и тако нашкодили себи. Има нешто и позитивно. Многи објављују позитивне и мотивационе објаве. Можемо на пронаћи инспирацију и ствари које бисмо могли да радимо чекајући да се све ово заврши. 

Има оних који су овакав начин користили да би уплашили људе и у неку руку то може да се сматра под добрим, јер су једино тако остали код својих кућа. Исто тако ни није добро, јер лажи никад нису решење.

У суштини, једна од главних занимација нам је постала читање лажних вести, али уз толико времена које смо провели затворени у кући понестане нам идеја шта бисмо радили. Једино што можемо је да сачекамо да све ово прође и да време покаже своје, јер тако ћемо једино доћи до праве истине. 

*****

*

Одувек је међу људима и у вестима било и истине и лажи. Многе теме су брзо, идући од уста до уста, добијале другу димензију окрњену или тотално измењену истину. Данас, у ери интернета као извора скоро свих информација, све чешће се срећемо са онаквим изјавама које треба да прихватимо са резервом.

Интернет обилује разним урбаним митовима, лажима и људима који измишљају своје чињенице. Људи су спремни да измишљају и лажу у неизмерним количинама зарад популарности. Сви смо чули за леминге. Ови сићушни глодари понекад масовно почине самоубиство тако што се баце са литице. Не, не раде то! То је још једна од милион лажи на интернету. Ова измишњотина је настала због сцена за један од Дизнијевих филмова. Тешко је знати шта су праве информације, а шта дезинформације. 

Тако је одувек било. Преваре, гласине, урбани митови, теорије завере и пропаганда су присутни већ читав миленијум. Интернет је овај проблем истовременео побољшао, а и погоршао. Побољшао га је зато што можемо да проверимо да ли је нешто истина, а погоршао га је зато што лажи и даље настављају да се шире у већим количинама, зарад своје популарности, као и туђег каљања угледа.

Поред интернета постоје и други сигурнији и проверенији извори које бисмо требало користити.

*****

*

Ситуација у којој се налази наша планета није нимало лепа. Сви су збуњени, а у целу ову збрку убачена је и одређена доза страха. Оно што људи сада заправо желе и оно што им заиста треба јесу тачне информације.

Медији нас сваки дан информишу о појединим сегментима ове ситуације, али, људи су, у суштини, заправо скроз дезинформисани. Људи покушавају да уз помоћ интернета дођу до неких информација које су им најпотребније, а неизречене су од стране стручњака. Често се неке ствари сакривају само да се страх од овог вируса у људима не би повећавао. Из тог разлога остајемо дезинформисани.

Људи гледају информативне емисије путем интернета, конференције за медије или гледају какво је стање у другим државама. Претражују се не само сајтови и вести на српском језику, већ и страни, све у нади да се дође до тачних информација везаних за овај вирус који је угрозио читаву планету. У суштини, људи ни не знају шта представља овај вирус и да ли је опасан толико колико се говори. То је оно неодговорено питање на којe људи покушавају сами, уз помоћ интернета, да нађу одговор. Све то није речено са намером да се људи не би превише узрујали и дигли панику.

Наравно, у свему овоме постоји добра страна. Добили смо информације и савете како да се заштитимо од вируса. Постоје сајтови на којима се могу пронаћи разни савети о заштити и дезинфекцији, и у којим апотекама је уведена продаја заштитних маски. Све то сазнајемо помоћу интернета. Такође, на овим сајтовима се може прочитати и о симптомима вируса.

 Док читамо неки интернет чланак о вирусу, можемо видети информације о броју заражених, преминулих и излечених. Број заражених је велик, број преминулих је мањи, а број излечених најмањи, што је веома лоше. Из тог разлога нас на сваком сајту и на вестима подсећају у колико се озбиљној ситуацији налазимо, и да морамо примењивати савете који су нам дати.

Оно што је најбитније сада, у овој ситуацији је да што више усвајамо савете лекара и стручњака, да интернет користимо на паметан начин, читајући текстове са сајтова како да се заштитимо и да стално проверавамо да ли има неких нових информација. Важно је да се не узрујавамо, јер једино на тај начин можемо заједно пребродити овај немили догађај који је задесио читаву планету.

*****

*

Одједном се све преокренуло. Кафићи, продавнице, теретане... све је престало са радом, остали смо заробљени у својим кућама. Ово можемо да поредимо са неким временима пре, када су људи такође остали затворени у кућама због епидемије, мада многе ствари су се од тада измениле. Људи пре нису имали интернет као ми данас, а верујем, да већина нас, сада више времена проводи на њему, него пре ових дешавања. Управо одавде почиње моја прича.

Освануо је још један пролећни, сунчан и прелеп дан, који вероватно сваког од нас, па чак и мене мами да изађем негде, прошетам, седнем негде у парку и уживам у природи. Међутим, сви знамо да је то сада немогуће и да треба да будемо одговорни и останемо у својим кућама, нађемо неку другу занимацију. Сваког јутра, пре него што било шта започнем што сам планирала за тај дан, волим да седнем на терасу са мамом и попијем кафу заједно са њом.

Није нам омогућено да идемо у кафиће али свако од нас може код себе кући са скува кафу, чај... и попије га са својим најближима, тако је првенствено сигурније ради нашег здравља. Можда, пре овога, и нисмо имали толико времена да посветимо својим укућанима као што га сада имамо. Чини ми се, да све оно што нисмо стизали пре епидемије коронавируса, управо сад стижемо. Мама и ја, док смо испијале прву јутарњу кафу, истовремено смо читале у медијима и порталима нове вести - колики је данас број заражених, да ли су донете нове мере и још безброј новости о ковиду-19 који је данас главна тема свих портала на интернету.

Случајно сам наишла на једну вест о томе да ће се ванредно стање кроз пар дана укинути. Искрено, била сам изненађена, помислила сам: „Како сада ово одједном, тако брзо, тако изненада?“. Одмах сам показала мами и питала је шта мисли о томе. После пар минута она је пронашла вест да се стање погоршава и да крај није тако близу. Размењивале смо заједничка мишљења о вестима које смо пронашле. Од свега тога су сигурно нешто информације, нешто дезинформације, ми то не знамо, али судећи по свему на крају је најбоље сагледати ствари сам, размислити својом главом, а не веровати сваком наслову на интернету.

Некада давно, када је била епидемија куге, људи се нису информисали на интернету као ми сада, сами су се надали неком крају свега, неким бољим данима и слушали наређења надлежних. Ово време које проводим у карантину подстакло ме је баш на то да размишљам. У почетку, помислила сам, ово је немогуће за издржати, месец и више дана без школе, дружења, излазака и свега осталог, затворен у својој кући, изгледало је немогуће.

Како год се то чинило, прошао је већ одређени период. Размишљала сам о томе где ћу ићи, шта ћу радити када све ово прође. За све што ме је занимало углавном сам гледала и тражила на интернету. Интернет јесте нешто што нам може помоћи да се информишемо и сазнамо нешто ново, али убеђена сам да мали број људи у ствари размишља да ли је то што тамо пише уопште тачно или су то само неке дезинформације. 

Колико ми је досадно у карантину толико схватам да сам урадила доста ствари које су добре за мене. Почела сам више да читам, да радим неке послове везане за кућу које раније нисам стизала, да тренирам и још много ствари које ме раније нису занимале.

Ово време у изолацији треба искористити паметно. Људи читају превише информација на интернету, оптерећују се, верују у свашта, а нису ни свесни да је већина информација нетачна. Надам се да је неког ова изолација подстакла да сам размисли о неким стварима, у овом случају о интернету, баш као и мене свако јутро док са мамом пијем кафу.

*****

*

Интернет садржи много информација, само је питање да ли су те информације лажне или нису. Е, то никада нећемо сазнати. Многи нису свесни какве опасности прете на интернету. Овде постоји кривица многих родитеља. Зашто? Не причају са децом на време, не говоре им да не остављају никакве информације о себи, не говоре им да не одговарају непознатим људима на поруке, не говоре им да не прихватају захтеве од непознатих људи. Изузетака има, али претежно родитељи баш у томе греше.

Мени стално пишу непознати људи, стижу ми захтеви од непознатих људи, али су ми родитељи на време рекли шта смем да радим, а шта не. Никада нисам остављала неке информације о себи, као што су место где живим и слично. Многе лажне информације излазе на интернету. Портали пишу о свему, а људи на то наседају. Ја сам на пример, насела на неки текст на интернету у којем је писало да се до октобра нећe отварати границе. 

Уплашила сам се, јер је моја мама у иностранству и да неће моћи да се врати, али сам причала са једном особом која је мени блиска и рекла је да све док не обавесте на телевизији, до тада није тачно. Лакнуло ми је. Сигурна сам да су многи људи насели на то, али мислим да људи не би требало да верују у све што виде, прочитају, чују. Није ми пријатно причати о овоме, али многа киднаповања и убиства, силовања су се десила због интернета. 

Деца праве грешке јер наседају на неке ствари које говоре непознате особе током порука. Увек се заврши на поруци „Да ли можемо да се видимо?“ и наравно деца то прихвате. Сада, када мало боље размислим, нису само деца у питању, већ и одрасле особе. И одрасле особе наседају на многе ствари. Сада ћу причати мало о Facebook-u. На Facebook-u има много лажних идентитета и информација. Ево пример једне ситуације која се мени десила. 

Нисам пазила, окачила сам своје слике на Facebook. Мој Facebook профил није био закључан и једна особа је узела све моје слике и објавила их под лажним именом. Ја сам то нажалост открила тек после месец - два и наравно, предузела сам нешто. Јавила сам се тој особи и питала зашто узима моје слике. Није ми дала никакав конкретан одговор, већ је тврдила да је то она. Рекла сам свима да пријаве тај профил, да може да се угаси и профил се угасио, али је направљен нови профил. 

Након неког времена, особа је избрисала моје слике. Најгоре је то што сам се ја осећала угрожено. Мислила сам да нисам безбедна. Жао ми је свих људи који су били са њом у контакту, јер се свима представљала лажно, а сви су мислили да причају са правом особом. Интернет има и добрих страна, на пример, ми  наставу радимо онлајн и иде нам одлично. Разне информације везане за школу се налазе на интернету и то нам помаже око учења. Мојоj баки многи рецепти са интернета помогну. 

Интернет је отишао предалеко и надам се да ће се у будућности бар мало повући. Жао ми је због свих оних особа које наседају на све ове опасности и надам се да ће им бар неко говорити шта треба да раде, а шта не.

*****

*

„Људи, чувајте се, овај вирус је јако опасан! Ја више нећу ни на терасу излазити.“, „Ма није опасан, ти безвезе паничиш. Хоћемо сутра на пиће?“, „Какав вирус, поубијаће нас ова 5G мрежа, вирус је измишљен!“, „Људи, ако је председник рекао да останемо у кућама, то морамо испоштовати!“, „Нема потребе да паничимо, само треба да поштујемо све прописане мере и све ће бити у реду.“ – низале су се поруке у групној преписци једне групе пријатеља.

Од њих петоро, свако је имао другачија уверења о целој ситуацији са коронавирусом. Та уверења нису дошла ни од куда. Свако од њих прати одређене врсте вести на интернету и према њима обликује своја размишљања и уверења. Прва особа је у суштини паничар. Глава му је пуна сцена масовних умирања, патње. Размишља о томе како је вирус неизлечив, како никада неће нестати и како се неће зауставити док не поубија све људе на планети. 

Међутим, он није сам себи створио такав сценарио у глави, морао је негде да га види, а видео га је управо на интернету. Чита чланке, вероватно не у потпуности истините, који говоре о огромном броју жртава, о неизлечивости вируса, о истребљењу људске врсте. У свим тим чланцима, овај вирус је представљен попут метеора који пада на Земљу и истребљује целу врсту, од првог до последњег, попут онога што се десило диносаурусима.

Другу особу уопште није брига за коронавирус. Сматра да је све ово лаж како би власт показала своју моћ. Ова особа вести о ситуацији проналази на опозиционим порталима. Ни мало није забринут, све му је шала и ништа не схвата озбиљно. Не верује у праву моћ вируса, не верује да је опасан и смртоносан. 

Сматра да су полицијски час и забрана кретања уведени како би се власт уздигла, а народ власти покорио. Зна да је вирус стваран, али сматра да је све преувеличано у медијима и због тога не чита чланке званичних сајтова владе Србије. Не поштује прописане мере, не носи маску и рукавице, не поштује изолацију и први је у кафићима по њиховом отварању. Смеје се људима који поштују мере безбедности.

Трећа особа је опседнута теоријама завере. Дане проводи размишљајући и читајући чланке о 5G мрежи. Убеђен је да је цела прича о коронавирусу измишљена како би се замаскирала штетност 5G мреже. Верује да људи немају симптоме и не умиру због вируса, већ због зрачења 5G мреже. Теорије завере које је прочитао на интернету препричава другима и упозорава их да је коронавирус лаж. 

Организује протесте против ширења 5G мреже. Људи у окружењу покушавају да му објасне да то није истина, али му је глава толико препуна разним теоријама завере које свакодневно чита по интернету, да речи других људи уопште не допиру до њега.

Четврта особа прати искључиво званичне владине сајтове и слепо верује у апсолутно све што тамо пише. На таквим сајтовима је већина информација тачна, међутим, има и преувеличаних информација, као и улепшаних. Ако тамо пише да је данас потврђено 238-оро заражених, у његовој глави је зацртано да је то стварно тако. 

Не пита се да ли је то истина, не размишља да ли су те бројке стварно тачне. Не занима га ни да ли су бројке преувеличане или смањене, на владином сајту тако пише и он сматра да је то једина и права истина јер је то „званична“ информација. Да је ту исту информацију прочитао на неком другом сајту, мислио би да није истина, јер није дошла право из владе.

Пета особа је у потпуности реална. Повремено посети неке сајтове како би прочитала новости и испратила ситуацију. Поштује све мере јер је свесна колико је важно остати здрав. Зна да је здравље најбитније и да оно треба да буде на првом месту. Не пада толико под утицај медија и не верује баш свему што прочита. Не привлаче је шокантни наслови. Све што прочита провери још једном пре него што у потпуности поверује у то.

Свака особа из друштва има другачије мишљење око пандемије коронавируса. Прва се плаши, друга не схвата озбиљност ситуације, трећа верује у теорије завере, четврта слепо верује свему што прочита, док је пета разумнија и верује само у информације које су 100% тачне. Подсећају ме на моје пријатеље. Иако је потпуно нормално да свако има другачије мишљење о свему, не само о овој пандемији, ја бих им ипак препоручила да о свему размишљају искључиво својом главом. 

Наравно, треба прихватити оно што људи око нас говоре, али наша лична размишљања су најважнија и само она су у потпуности исправна. Та размишљања не треба да буду подстакнута медијским насловима, већ искључиво оним што ми осећамо. Међутим, тренутна ситуација је врло озбиљна, те би, по мом мишљењу, најисправније било да се послушају савети стручњака. Само савети стручњака, а не неких новинара жуте штампе, чији је једини циљ да збуне и уплаше народ.

*****

ДАН ШЕСТИ: "Кад загрми помакни се"

ПРИЧАЈУ:

Алекса, Ивана, Јелена, још један Алекса, Мила, Милана, Невена, Петар, Светлана, Сташа.

*

Кад загрми помакни се... Да ли то значи да треба бежати од проблема? Повлачити се пред проблемима? Не. Некада када се помакнемо док грми то није избегавање проблема, већ управо супротно- његово решавање.

 Управо смо сведоци тога да је боље бити по страни, остати код куће. Али ваљда у човеку постоји неки отпор сваком издатом наређењу, ваљда када нам неко каже да нешто урадимо тако и тако, ми баш урадимо другачије. 

Тако се код нас пружао отпор свакој мери против заразе, људи су гунђали, љутили се... Да ли су у праву? Па и јесу, али и нису. У човековој природи је да се бори, да се супротставља, да не слуша наређено. Проблем је само у томе што ни једна епидемија, ни једна болест или пошаст није последња, биће их још, и биће много горе од претхоних, питање је да ли ћемо се ми променити и послушати савет који ће нам сачувати живот.

У епидемијама, као што је ова, када људи много више времена проводе код куће многи ће тек тада упознати своју породицу, погледати своју жену, загрлити децу... И поставља се питање да ли смо заиста стигли дотле да нас болест мора натерати да останемо код куће и да тек тада погледамо своје укућане.

Oво је такорећи време када се упознајемо, али са својим најближим. Време када ће неко први пут упитати мајку за здравље, жену за помоћ, сестру за сећање, ћерку за пољубац...

Питам се да ли ћемо се икада опоравити од овога? Наравно да хоћемо, јер морамо. Неко је у овој стихији изгубио најближег, неко је и сам запатио то до сада необично обољење. Оно је у ствари већ виђено, али никад истражено и никада неће бити истребљено.

  И не, не говорим ја само о епидемији ковид-19 вируса, већ више мислим на страх од њега. Страх је чудна болест, неискорењена, пандемија страха влада од како постоји живот на Земљи, па се нико против њега не бори. Уистину, од страха се не умире,али погубан је по човека овако, или онако.

Поновићу опет, и милијарду пута још ако треба, моју муку и мој бол што је човек тако далеко стигао, све је узнапредовало, медицина, технологија, култура... А опет човек се нечега боји, потребно је увести ванредно стање, прогласити пандемију смртоносног вируса да би се човеку створио још један страх, и тада када страх проради, када наступи борба за живот поставља се питање: по чему се човек разликује од животиње? Зато што је сазнао за ватру? Све животиње презиме и без ватре, све су сите и без пржене хране... 

Није ковид-19 најгоре што нас је снашло, нити ће то бити ковид-63, нити било који други Ковид, свињски, птичји или говеђи грип, већ страх од њих, од смрти, јер то нас враћа тамо одакле су наши прапреци побегли, спречава наш просперитет... Али Боже! никада од тога нећемо побећи, а можда не треба ни покушавати, јер човек је ипак само животиња, врло интелигентна и напредна, али животиња, која осећа страх од смрти, страх за своје потомство...

*****

*

2020. је година, родитељи су ми увек говорили: ,,Очекуј неочекивано“, а ја то никада нисам схватао озбиљно, јер почела је нова година, шта би могло да крене по злу? И тако, прво су били огромни пожари у Аустралији, затим је замало избио Трећи светски рат, а сада и ковид-19. 

  Нико код нас није схватао овај вирус озбиљно, штавише, мислили смо да је ово: ,,Најсмешнији вирус“, све до тренутка када је уведено ванредно стање, мада, и тада је било људи на улицама, уместо да буду код куће и да пазе на своје вољене, након тога је уведен полицијски час, након чега су људи почели да поштују мере. Тада је живот стао. За мене ово није било нешто ново, пошто сам углавном дане проводио у кући и иначе, а увече бих ишао напоље, само што ми је сада то ускраћено. 

Дане смо проводили радећи домаће и гледајући серије, филмове, играјући игрице, досађујући се... И тако, дан за даном, све више је било заражених, све више се људи упокојило. Иако је ово дошло као гром из ведра неба, добро смо одреаговали и избегли смо најгоре сценарије, већина нерадо, али остали смо код куће. Сваки дан смо чекали 20:00 да бисмо тапшали нашим храбрим, несебичним лекарима, који се боре за будућност Србије, и само ћу им рећи једно велико: ,,Хвала“. 

Прошао је први талас, и ако Бог да, последњи. Свет више неће бити као некада, прети нам огромна светска криза, због тога што је живот стао на два месеца. Вероватно се сви питају, како је дошло до овако брзог ширења, и толико пуно жрвти? Одговор је прост, зато што људи немају навику да после сваког изласка напоље, пре сваког јела, после било чега, перу руке, и највећим делом је дошло до овога због тога. Људи дирају уста, очи, лице, прљавим рукама, не размишљајући колико бактерија и вируса имају на њима. 

Загрмело је јако, и грмеће још јаче, уколико људи не промене навике, уколико људи не схвате да је ово опасна зараза, која је тренутно однела преко двеста педесет хиљада живота. Иако је укинуто ванредно стање и полицијски час, ја се и даље придржавам поруке: ,,Остани код куће, сачувај живот“, и сматрам да сви треба да се придржавамо тога, макар док се не пронађе лек који лечи ковид-19. Много је живота угушено због људског безобразлука и себичности, и много ће се још угушити. Али морамо макар да покушамо да поштујемо мере, и запамтимо поруку: ,,Кад загрми, помакни се!

*****

*

,,Кад загрми помакни се“ је пословица која описује ову страшну ситуацију која нас је тренутно задесила. У данашње време људи су постали много себични и незахвални, а и престали су да цене оно што им је Земља вековима давала. Слобода и време које им је дато злоупотрбљени су, уместо да су на леп начин искоришћени. Људи су постали незахвални са пословима које раде, а деца са школама у којима се школују. 

Стално су се жалили како немају времена да све постигну на време и да због свих послова и обавеза које имају не могу да виде своје породице и пријатеље. Увек им је сметао недостатак времена иако су могли и поред својих густих распореда да издвоје времена за своје најближе, ипак они то нису чинили. Постали су много себични и незахвални, чак су кренули да уништавају оно што им Земља даје, и не обраћају пажњу на то.

Наравно да се због оваквог некултурног понашања Земља уморила и није више могла да трпи незахвално понашање и погрешне одлуке које смо доносили и одлучила је да нас казни. Тако је и урадила, загрмело је и десила нам се ова несрећа у којој смо сада. Да ли људи сада схватају шта су урадили планети и колико су јој штете нанели? 

Сада је време, да сви они који су се жалили како немају времена, се виде са онима које воле, да заправо прво размисле да су заправо имали времена али су били себични и немарни да то ураде. Свако од нас би сада требао да седне и размисли колико би заправо требало да будемо захвални са оним што већ имамо, као и то да смо могли и без ове несреће то да закључимо, али, ја сам некако захвална што нас је ово задесило, јер нам је ово била лекција из које смо добили искуство које би требало да ценимо.

*****

*

    Постоји ли неко ко је свестан да нас наше одлуке воде у нашу будућност, чак и оне које делују безазлено? Не верујем, али на грешкама се учи. Грешке су ту да бисмо их исправили и извукли поуку. Некада само извучемо поуку.

    Време пролази, а ми тога нисмо ни свесни, док проживљавамо своје безбрижне дане. Данас када светом хара ´COVID-19´, не бисмо рекли да проживљавамо безбрижне дане... они не могу бити безбрижни у данашње време. 

Нико не би требао да осећа страх уколико је свестан својих поступака. Као што српска народна пословица каже: „Кад грми, помакни се“. Када вреба опасност, учини све што можеш да је спречиш. Коронавирус је завладао светом. То је данашња главна тема и главни проблем у свету. Нико сада не мисли о осталим проблемима. Сада када су наши животи „угрожени“, ништа више није толико важно.

Људи су себична бића, која немају свест и разумевање. Да ли су наши животи толико угрожени, ако морамо да останемо код куће? Да проводимо време с породицом, учимо нове ствари и читамо старе књиге? Да ли је битније да седимо у кафићу са пријатељима и трачаримо о свему што смо чули у граду? Захваљујући ´COVID-19´ увидели смо битне чињенице: 1. Превенција спашава животе више од лечења. 

2. Људи нису толико едуковани, као што смо мислили. 3. Лекари вреде више од фудбалера и манекенки. 4. Сада знамо како је животињама у зоо-вртовима. 5. Сва брендирана роба на коју су потрошени милиони, не вреди ништа. 6. Најбогатије земље имају најлошије здравство. 7. Породице се поново откривају и упознају. 8. Старе вредности поново имају значај; васпитање деце, прављење колача, сами поправљамо ствари у кући. 9. Ми, људи смо вирус на планети Земљи. 10. Земља се опоравља од када смо сви у својим кућама.  

Ми смо величанствени творци својих живота. Без обзира шта нам се десило или се дешава, без обзира да ли смо млади или стари. Наше мисли нас воде кроз живот. Не постоји ништа што не можемо бити, урадити или имати. Да бисмо доживели, заиста диван живот, треба да променимо себе.

    Уколико, после лекције коју нам је мајка природа заслужено дала, наставимо по старом, онда заиста и не треба да нас има. 

*****

*

           У животу има пуно изненађења. Нека су лепа,а нека и не,али ми их морамо прихватити. У наше животе ушао је ненајављено, и променио нашу свакодневицу из корена, за нас главна вест је ковид-19. Нашли смо се у ситуацији која није ни мало лака. ,,Брзи живот“ на који су људи навикли угасио се на неодређено време. Та грмљавина која нас је задесила није поштедела ни богаташа, ни сиромаха, већ нас је све учинила подједнаким. Наш задатак је да се изолујемо од других људи, али не и од својих најближих. Дистанца међу људима је све већа. 

Старији људи су застрашени. Цео свет се суочава са једним великим изазовом. Сви подједнако морамо да слушамо власт и да се понашамо по њиховим наређењима. Нашли смо се у времену колективног лудила где је све нормално претворено у ненормално и све ненормално у нормално. Главни кривци за све што нам се дешава смо ми сами. Људи тек сада постају свесни шта су у ствари животне вредности. Свет никада није био мирнији. Сви су се одједном окренули природи, која ће дуго патити због наших грешака.

Због дистанце према људима забрањени су загрљаји међу људима, али нису забрањени загрљаји према свету и природи. Почели су више да поштују село и живот на њему. Никада нисмо имали толико времена да се посветимо својим најмилијима и сваки тренутак проведен са њима треба да нам буде најдрагоценији. Постоји страх у људима када почну да размишљању о будућности и свему што долази после овога. Људи који раде ван наше земље у страху су да не изгубе посао. Када се све ово заврши треба да вратимо загрљаје међу људима, али не смемо избацити ни оне према природи. 

Одлазак на посао, у школу, све уобичајене потребе постале су забрањене, осим оних најосновнијих. После сваке кише долази сунце. Грмљавина понекад буде јака а гром погоди по нешто, тако је и ово погодила нас, али то је само знак планете Земље - знак који не треба превидети. Када изађе Сунце изаћемо и ми на Сунце, до следеће грмљавине. Нико неће дозволити да му се терет који пада одозго сруши на леђа. Корак који правимо је рефлексан и нисмо у стању да се одупремо, само је на нама да ли ћемо се померити на праву страну. 

Можда и следећи корак носи са собом неку тежину коју треба да прегурамо и тако чинимо нове потезе, без обзира да ли су добри или лоши. То је живот. Свака одлука је нови изазов и нова прилика. И тако корак по корак, све док не дођемо до литице, која ће представити крај наше шетње. Али та литица не значи да смо негде погрешили, већ је ту да нас подсети на онај један велики звук грмљавине из прошлости који нас је ту довео. Пазите на сваки вас следећи корак и поступак, не повређујте ни себе нити ишта што се налази око вас, јер мислим да нас је управо то овај вирус научио.

*****

*

Пролеће 2020. Нико га овако није замишљао,зар не?

Пролеће некада је било сасвим уобичајено, људи су ишли на посао, деца у школу и све је било сасвим нормално ,али ова година нам је донела разне промене које су скроз промениле наш нормалан жовот.

           Прошле године крајем децембра у Кини се појавио вирус назван ковид- 19 . Србија као мала држава, која је много удаљена од Кине, није дизала велику панику, јер ипак нико није очекивао да ће се вирус проширити све до нас, али нажалост то се десило 6. марта, тада се у Србији појавио први случај, а после њега и још много осталих случајева, што је приморало нашу власт да уведе ванредно стање као и још много других мера како би се смањило ширење вируса.

Многе мере су ступиле на снагу брзо. Кафићи, теретане, ресторани, фризерски салони, фабрике и још много тога морало је да се затвори чиме је мноштво људи остало без посла или је морало да узме паузу док се епидемија не заустави. Првих неколико недеља слобода ми није недостајала нисам ишла у школу, све домаће сам слала онлајн и поред свега тога могла сам да се наспавам што ми је највише недостајало током школе.

Али што је време више пролазило све више ме је хватала носталгија, недостајали су ми пријатељи, дружење и нормални изласци напоље без заштитне маске и рукавица - недостајао ми је нормалан живот. Иако ми је епидемија узела слободу, нешто ми је ипак и донела, а то је пуно времена са својом породицом за коју сам током школе имала јако мало времена, током карантина све време сам проводила са њима гледајући филмове, серије и радећи још заиста пуно занимљивих ствари, што ме је подсетило на то колико их заиста волим и колико ми значи што их имам поред себе.

Данас када ово пишем епидемија се ближи крају, уствари већ сутра се укида ванредно стање и живот полако али сигурно почиње да се враћа у нормалу и то ме чини срећном.

           Ова епидемија је нешто што ћемо сви вероватно дуго памтити како по лошим догађајима тако и по добрим. Али колико год лоша она била памтићемо је по томе како смо је победили  и како смо успели да се изборимо с њом и да повратимо нормалан живот.

Мени је ова епидемија отворила очи, показала ми је колико заправо волим свој живот и људе који су у њему и колико је у животу лепо имати слободу и мислим да ћу након свега овога имати лепши поглед на свет.  

*****

*

Вирус, само име каже, неко је ко долази непозван, он је увек нежељен гост. Овог пута нас је посетио неочекивано, али можда, овај пут долази из неких других разлога, осим да нам нанесе штету.

   Људи,ће увек бити људи, од почетка времена су исти, увек су незадовољни оним што имају, док више немају ни то што су имали. Тек кад опадне сво лишће са грана, захвални су за пролећно зеленило, тек кад напусте топлину дома,схвате колико је напољу хладно, тек када их задеси нека несрећа, схвате да су били срећни, тек кад изгубе нешто, схвате колико им је то значило.

Неки из тих грешака уче, док се неки само инате. Неки се сакрију од грмљавине, док је други гледају изблиза.

    Пандемија, било да је грипа, ебола или корона вируса, увек је изазивала исто у људима-страх.

Али ово је другачија врста страха, зато што се не бојимо само за себе, већ и за друге.

2020.година, доба корона вируса...пре и после пандемије..свет је стао...

Ова година звучи као година цивилизацијског напретка, корак ка великим достигнућима, али бар за сад трудимо се да стојимо у месту.

Од Париза, Рима, Прага дели нас само пар сати, пасош и границе су широм отворене. Свет никада није био доступнији и никад оволико отуђен. Проблем једне државе, није проблем друге.

И онда 2020. година, на причу о животу на планети Земљи стављен је зарез, појавио се подсетник да понекад треба да станемо, успоримо, да ће нам понестати ваздуха и оне помало избледеле људске обичности. Подсетили смо се да је потребно пуно мање него што мислимо да нам се свакодневни живот промени из корена. Одлазак до локалне продавнице, на посао, све оно што је било тако обично, постало је подухват, небезбедно, забрањено.

Сада нам пасош није довољан, ваздух без маске није доступан. Улице су пусте, не грлимо једни друге, природа је загрмела на нас, и време је да се помакнемо. Овог пута сачекајмо да грмљавина прође, да се повуче, одморимо се од свакодневног јурцања и стреса и погледајмо кроз прозор. Можда све и није тако лоше?Можда нам је ово требало да би схватили шта смо урадили нашој планети, сада је, по први пут, након дужег времена посматрамо и видимо колико олако смо је схватали.

Сачекајмо да олуја прође, хајде да размислимо о томе шта ћемо урадити, да ли ћемо само наставити где смо стали или ипак можемо боље, и не само кад прође, већ одмах, док чекамо. Можемо ли и чекати на мало бољи начин?

*****

*

Загрмело је! Овај пут толико јако да је то чула и осетила цела планета. Сигуран сам да ће ова грмљавина свима остати у дугом сећању. Разлика између грмљавине на коју смо навикли, она која се јавља углавном лети, након врелог сунчаног дана, праћена јаким пљусковима и након које нам прија онај посебан мирис кише и грмљавине која нас је задесила данас, разлићите су јере смо ову данашњу произвели сами. Ово је грмљавина које се плашиш више него било које до сад.  

Грмљавина због које те сви гледају попреко, као опасност. А и ти све око себе, зар не? Због ње можда и нећемо видети све оно што нам се свиђа код оне грмљавине на коју смо навикли. Од оне на коју смо навикли, бежали смо сами, плашили смо је се, веровали да горег нема, то је звук који нас увек изненади, али добили смо шансу да се уверимо у супротно. Појавила се много гора, невидљива грмљавина, нити је чујеш, нити осетиш, а она те је већ стигла. Такође, још једна од разлика грмљавине нама познате и ове, за сада нама скроз непознате, у томе је што се оне познате боје само деца. 

Истина, знам ја да је се плаше и одрасли, али то вешто крију. Ове се пак плаше сви, неки мање, а неки више, али у суштини сви. Такође је она у људима пробудила много беса и гнева, само режимо једни на друге. С друге стране, сматрам да је баш ово моменат да покажемо супротно, мало доброте и хуманости. Ово је моменат у ком нема места бесу и страху. Удаљи се од свих, али не од себе. 

Не дозволи страху да те обузме. Када ова грмљавина прође, покушај да се насмејеш свакој следећој, али свакој следећој коју видиш и чујеш. Сваку због које бројиш до десет. Кад грмљавина прође иди трчи по барама на угрејаном бетону, покисни, помириши кишу и диши дубоко. До следеће грмљавине коју видети нећемо.

*****

*

21.век је. Јуримо, журимо, каснимо, ранимо, срљамо, не пазимо, не слушамо. А куда журимо? Куда јуримо? Где то каснимо? Cебични смо према ономе што нам је дато, а дато нам је и више него што заслужујемо и поштујемо. Зашто? Немамо времена.? Не, немамо воље да ишта променимо, помирили смо се с тим како је, а свет даје много прилика. Превише смо се опустили и било је и време да се неке ствари промене.

И ето, загрмело је, уплашили смо се и померили се. Да ли сада негде журите, касните или раните? Не. Земља се уморила гледајући како је само уништавамо и не маримо за њу. Стани сад и ослушни, погледај кроз прозор...чујеш ли и видиш ли како се Земља опаравља сама и не жури? А ми у оној журби нисмо видели да је поред нас сва ова лепота. Ово је једно од хиљаду упозорења које нам Земља шаље. Изгледа да је овај пут успела...

Да мало станемо размислимо, седнемо погледамо око себе и да заправо ценимо оно што имамо. Завршиће се ово, са најгорим последицама, али ово нам је била велика лекција из које смо свашта научили. Наравно, мале ствари чине живот. Зато ово треба да схватимо као малу ствар која чини наш тренутни живот, а која ће нам заправо променити доста тога. Кажу да се ово зове светска криза. Ово јесте криза за економију, школу, послове...али када се прича о здрављу онда се то баш не би могло назвати кризом.

То је више тест људскости, шта би све урадили ради здравља. Да ли бисмо се одрекли посла због здравља? Да ли бисмо се одрекли пара због здравља? Има нас билион на Земаљској кугли и сви имамо различита мишљења, али ипак један циљ, а то је да увек будемо здрави и водимо здрав живот, чувамо себе и друге. Остани код куће.

*****

*

Све се десило некако изненада. Како је могло доћи до овога?

Број заражених од корона вируса је сада огроман, а да не причамо о броју умрлих. Тужно веома...Наш председник је учинио добру ствар и прогласио ванредно стање и полицијски час. Иако многи не поштују полицијски час, много нам је помогао. Неке особе, како да се изразим, боли брига, па и даље проводе време у природи и не слуте да то њиховим ближњима, бакама, декама, може шкодити. Зашто вам је толико тешко остати у кући? 

Имате превише слободног времена...Можете вежбати, учити, кувати, истражити неке своје таленте. Не будите толико себични. Мислите о својим бакама и декама. Идите им у куповину, помозите им ако им било каква помоћ треба, али немојте проводити време у природи. Баталите клубове, кафиће. Знам да је тешко, али бар покушајте. Ниједном нисам прекршила полицијски час и увек сам у кући, за добро мојих ближњих, па и за мене саму. Лоша ствар је та, што су границе затворене. 

Многима баке, деке, па и родитељи нису у кући. На пример моја мама је у иностранству већ пар месеци и нажалост не може још да се врати, али границе се отварају ускоро и надам се да ће што пре доћи, јер ми јако недостаје. Много ми недостају тренинзи, а иначе тренирам одбојку, али сутра почињемо опет и једва чекам. Што се тиче броја заражених код нас, то јест у Пригревици, тога нема. Ми смо да тако кажем, безбедни. Неке особе ми стварно нису јасне. 

Прво кажу да коронаџ вирус није опасан а онда чујем за сав број умрлих особа и питам се, зашто људи говоре неке ствари кад ни сами нису сигурни у то? Због ванредног стања имамо онлине наставу и мислим да је то заиста добра ствар. Јесте напорно и професори некада дају превише да радимо, али је некако и лакше од обичне школе. Школа ми много недостаје због друштва и сви из одељења ми јако недостају. 

Јако ми је жао што прву годину нисмо могли да проведемо тако лепо, али надам се да ће друга година бити много боља и да ћемо је провести много лепше. Надам се да летњи планови неће свима да пропадну. Многи су требали да иду на море ове године, на фестивале, па тако и ја. Када чујем реч корона увек се сетим особа које су остале без својих вољених и запитам се како им је. 

Ја не знам шта бих ја радила без моје баке и деке и не могу замислити да их нема и баш зато пазим.

Још једном желим да кажем, останите код куће, не будите толико себични и размишљајте о својим вољеним особама, јер касније ћете зажалити.

*****

ДАН СЕДМИ: Друго доба, друге ћуди

ПРИЧАЈУ:

Невена, Александра, Анђела, Лејла, Марко, Богдан, Милан, Јелена, Сара, Михајло,

             Свако доба има неке своје ћуди. Пре много векова људе није занимао изглед, новац и слично, него су гледали како да преживе, опстану и начине боље услове за живот. Тражили су храну, воду, станиште... Данас то није тако. Сада људи више брину о томе шта ће да обуку и који телефон ће да имају. Деца почну да плачу ако им родитељ каже да не може да гледа телевизију или ако им родитељи не купе играчку коју хоће, патике и слично, а пре деца нису имала ни струје, ни воде, били су гладни, нису имали никакве патике, а имали су покидану и стару одећу и били су срећни само кад добију нешто за јело. Има и данас људи који живе у тешким животним условима као што су људи пре живели. То су углавном људи из неких сиромашнијих крајева, као што су неки делови Африке, Америке и тако даље. 

У данашње време има много различитих људи са различитим особинама. Постоје дволични, бахати, безобразни, себични људи, које не интересује да ли ће повредити некога како би дошли до жељеног циља, пресамоуверени који мисле да су најбољи...

                        Ово тренутно стање у доба корона вируса је још боље показало какви су људи. На друштвеним мрежама људи често показују како купују намирнице које највероватније неће употребити, пошто ће се покварити пре него што им затребају, а остављају друге без имало ичега.

Чак је било и пар људи који су одгурнули баке и деке како би први дошли до намирница и „спасили" себе. То само показује колико су данашњи људи без разумевања за друге људе и колико су себични. Оваква особина пре једно десет година готово да није ни постојала, а сада се тако понаша готово сваки други човек

Али, исто тако, има и неколицина људи који размишљају о другима слабијим и немоћним, па тако постоји неколико слика које приказују људе који имају више и дају слабијим и немоћним намирнице које су им потребне. Ово показује да постоји и добрих и лоших људи у ово време и увек ће их и бити.

Моје мишљење је да ће за неколико векова, ако ми људи преживимо од загађења које смо направили и које и даље стварамо, све више ће бити лоших и себичних људи. Мислим да је ова пандемија дошла у прави час пре него што буде прекасно да се људи опамете и да престану да размишљају о глупостима, већ да почну да чисте планету од смећа и да престану да је загађују. 

У току ових неколико месеци колико траје пандемија примећено је да се загађеност у Кини смањила готово упола, ако не и више, а тако и у целом свету, тако да ја не сматрам ову пандемију као потпуну катастофу јер је показала какви су људи заправо и да можемо да спасимо нашу планету од загађења и изумирања људи.

*****

*

Људи могу да буду све што пожеле, а у исто време ништа од тога. Понекад их је тешко разумети, а некад су прилично провидни. Похлепа, себичност и безобразлук, то су лоше особине људи који не маре за друге и не цене ништа осим новца, људи их називају материјалистима, лажним моралистима. 

У данашњој доби људи таквих ћуди, постављају циљеве много раније, још у доба младалаштва. Посежу лажима, хвале себе и понижавају друге. У жељи да буду главни и омиљени у друштву они постају предмет сатире и друштво их не цени. Понижавајући и омаловажавајући све око себе, губе своје најближе пријатеље, ипак на крају због њихове ћуди не постигну циљ и уместо успеха доживљавају неуспех и понижење. 

У свакој доби има таквих личности, они су вечни, а супротни њима су људи здраве ћуди, они су задовољни собом и знају своје место на друштвеној лествици у данашње време.

Сто људи, сто различитих ћуди, увек је важило и то не треба да нас чуди.

*****

*

Био је мали, ништа није схватао и разумео. Ничег се није сећао. Причао је сећање својих родитеља, баба и деда, сећања својих комшија. Живели су сиромашно, понекад на асталу није било ничега за појести. Свако се преко дана бавио својим послом. Мушкарци радом на њиви, жене радом у башти и винограду, а деца помажући старијима. Деца су понекад одлазила на јамуре и реке како би хватали рибу за ручак. Старији су му причали о времену туге и забринутости. 

То време је било време опаке болести коју су звали куга. Нико ништа није знао о тој опакој болести, јер је свима била непозната. Људи су остајали необавештени, јер нису постојали медији који би их обавештавали. Увече се комшилук скупљао на сокаку, на клупама испред кућа. Деца су старијима седели у крилу. Причало се о свему и свачему, али највише о болести која их је задесила. Сви су били забринути и уплашени. 

Остајали су на клупама до касно у ноћ мислећи да куга не сме тамо где је друштво. Кад је дошло време да се разиђу и да свако оде својој кући, пожелели су једни другима леп сан, а сутра, они који преживе су се опет нашли на дивану испред куће. И тако је бивало. Од оног друштва од предходног дана двоје-троје нису преживели. Причали су му, да су се људи дружили и окупљали, свако вече јер им је тако било лакше да преживе време опаке болести. 

Све је тако било док куга није престала да се појављује у народу. Народ је почео да нормално живи, ради и одлази на седељку и прича о онима којих више нема јер их је куга покосила. Све је на крају било добро и многи људи су доживели преко осамдесет лета.

Седам векова касније, народ широм света,  задесила је слична болест.

Била је у Италији. Ишла је туристички. Провела се лепо и била је пуна утисака. Једва је чекала да се врати. После десетак дана је стигла. Била је радосна што поново види своју породицу. Када се вратила кући, била је зима, време грипа и прехладе. Њени укућани су се прехладили. Грозница их је тресла и лекар је констатовао упалу плућа. Бака је завршила у болници, а мама и деда су се лечили код куће. 

Она, тата и брат су били добро. Одлазили су баки у посету и бринули се о домаћинству. Одједном, бакино стање се погоршало. Медији су почели да нас извештавају о некаквој опакој болести која се појавила у Кини. Мислила је, то је далеко и не може доћи до нас, а камоли да би могло да задеси њену породицу. Све више се причало о вирусу који се брзо шири и који је назван COVID-19 или такозвана корона. Сваки дан су медији извештавали о оболелима, умрлима, а и излеченима у Кини. 

Извештавали су нас о новим привременим болницама које Кинези изграде за десет дана. COVID-19 се приближавао Европи. Зараза је почела у Италији. Још увек није мислила да може доћи и до Србије. Њеној баки је било све лошије. Медији су објавили вест да је оболео први пацијент у Србији. У свету је проглашена пандемија. Скоро све европске земље јављају о броју заражених особа у државама. Затварају се границе, престаје рад аеродрома и укидају међуградски саобраћај. Најављују ванредно стање. Већ сутрадан се уводи најављено ванредно стање, што подразумева да ону одлуку коју донесе Кризни штаб сви морају поштовати.

Донесене одлуке су биле веома строге. Забранило се кретање старијима од 65 година, затворене су границе, затворене су школе, вртићи и факултети, лекаре можемо само контактирати телефоном, забрањена су окупљања и дружења... Раде само апотеке и продавнице прехрамбене робе и кућне хемије. Уводи се полицијски час, што подразумева забрану кретања свим лицима, сем оних људи којима је неопходно кретање. Обавезно је ношење заштитних маски и рукавица. Сви који могу да раде од куће, то и чине. Држава се привикава на ванредно стање. 

Имала је доступан интернет, приступ свим друштвеним мрежама, чак је имала и неке справе за вежбање. После двадесет осам дана проведених у болници, сви су се вратили кући. Мама и деда су се опоравили. Њу је све време гризла савест, да је она узрок болести њене породице, као и бакине смрти. Вирус је почео да слаби и мере се полако укидају. Све се враћа на старо.

Свако ново доба са собом доноси нове проблеме, али и нова решења. Преболети болест у нашем, садашњем добу је много лакше, него пре 6-7 векова. Људи су више информисани јер постоје медији који их информишу, технологија је узнапредовала, као и медицина која се снажно бори за излечење оболелих људи. За време куге, све је било теже, тужније јер је много више људи умирало, али су ипак људи били сложнији и више су се поштовали него сад.

*****

*

Не некада давно, не иза седам гора, не иза седам брда, не иза седам мора, не у великом дворцу и не неки млади принц, већ данас, овде у мом граду, у мојој кући, ја живим овде од кад сам се родио и сваки дан видим овај ужурбани град и ужурбане људе. Свако у овом граду осети тај урбани утицај и начин живота. То наравно видим и у својој породици. Мама и тата су већи део дана на послу и имају пуно обавеза, али стижу да се брину о мени. Мама сваки дан долази  кући усред радног времена да ми спреми ручак, а тата ми помаже и заказује тренинге, часове, шта год желим. Али све то у некој журби и нервози.

Већина људи су нервозни у овом мом граду, разни послови и састанци, просто немају времена за себе. Јуче је био обичан дан као и сваки други, али већ данас се све променило. Неко је пустио неку опасну и заразну болест из лабораторије. Одједном се све променило, дошло је неко ново доба. Доба болести и страха од заразе. Људима у мом граду није ништа друго остало него да се затворе у своје куће и станове. 

Град се, можемо рећи, успорио. Људи су у својим домовима и нису смели да иду напоље. Послови су стали, школе су затворене, спортови су забрањени. Живот као да је био забрањен и сакривен од те опасне заразе. Људи су и даље веома нервозни, али сада и забринути шта ће се десити. Моји родитељи, као и остали не иду на посао и морају да остану код куће. Ја не идем у школу. Одједном из ужурбаног града и скоро увек празне куће, сада смо сви у кући, а град је празан.

Једно јутро им је стигла вест да је њихова бака преминула. Доктори сумњају на последицу изазвану корона вирусом. Њену баку сахрањује погребно предузеће јер је цела породица морала у карантин. Све више се причало о зарази и отварању привремених болница. Вирус се брзо ширио да су болнице постајале мале. Њу, њеног тату и брата односе у привремену COVID болницу, док маму и деду односе на инфективно одељење. Била је изненађена условима у привременој болници. 

Далеки рођаци који су се давно одселили у неки бржи и већи град су дошли, јер без посла нису могли да живе тамо. Моја сестра је морала да се врати са студија назад код нас у кућу. У нашој кући живи више људи него икад. Примећујем да се у породици полако смањује та нервоза и ужурбаност и да се ствара нека симбиоза. 

Моја породица налази времена за себе и друге. Пошто је излазак забрањен наручивали смо омање залихе хране и средстава за хигијену. Несташица намирница и ствари у граду је створила панику, али моја породица више није била забринута. Ослонили смо се на себе и на оно што можемо да радимо. Пролазе дани, моја породица и ја смо све мање забринути и не обазиремо се на ствари које се дешавају напољу. 

Сазнали смо да људи у околини не могу да издрже све притиске новог доба и да излазе из својих домова без обзира на опасност од болести. Чули смо да су се тако многи од њих заразили. То је моју породицу и мене само подстакло да не излазимо, али није створило никакву панику. 

Овај период који сада живимо назива се карантин. Та реч означава заправо период од четрдесет дана и потиче из старогрчког језика, а ми се налазимо тек у седмом дану. Људи полако остају без новца и без хране, заштитне опреме и средстава за хигијену. Људи полако одустају од правила и излазе незаштићени и бивају изложени зарази, док моја породица и родбина сваким даном смишљају начин да у том новом добу, које нам је из корена променило навике останемо психички стабилни. 

Сваки дан осмислимо нешто кроз шта ћемо се повезати, заједнички провести тренутке које нам је ова пошаст изненада дала, и све то у кругу нашег дома. Ја у својој породици коначно осетим срећу јер смо најзад заједно, али заправо заједно, а не као до сада, заједно у украденим тренуцима дана. Не кажем да моја породица није била срећна и пре, али од ужурбаности, умора и нервозе срећа није стизала на ред.

Од свега што се дешава напољу као да се сва срећа сакрила у мојој породици. Симбиоза између моје породице и родбине се само повећавала.

Сада је тридесети дан карантина и ако верујемо старим Грцима, остало нам је још само десет дана. Након свих игара које смо играли и послова које смо урадили, одлучили смо да последњих десет дана свако исприча једну причу. 

Свако прича своју причу из оног старог доба, старог, ужурбаног и нервозног живота. Након десет дана, пред сам крај, одлучио сам да напишем бољу причу, причу о новом добу, о добу опасне болести која је довела моју породицу на једно место, без свађе и нервозе, без умора, а све то у трајању од четрдесет дана. Тих четрдесет дана нам је прошло брже него онај један дан живота у старом добу, у нашем ужурбаном граду.

Осећали смо се одморније него после тог једног дана. Чули смо да се многи људи нису навикли на нови начин живота и нису победили карантин. Сматрали су га затвором, па су психички попустили и предали се.

Ево после овог свега, створило се неко ново доба. Ова болест и карантин створили су неке нове људе. Људи су постали другачији, бољи, саосећајнији и посвећенији једни другима. 

Људи су преживели ово доба болести и преживеће и друга доба, али свако друго доба открива у човеку неке друге ћуди. Ми не знамо кад ће доћи доба која ће у људима пробудити неке друге ћуди, можда неке лоше, злобу и похлепу, или је то доба већ прошло. Сада се надамо да ће у овом свету остати ове нове ћуди, а да је доба зла и похлепе заувек иза нас.

*****

*

Тамни облак надвио се над нама, а невидљиви непријатељ објавио је рат. Живот који познајемо и какав смо живели, променио се из корена. Природа која је стотинама година била покорни слуга, подсетила је људе на своју другу ћуд. Постала је господар целог света. Чак и највеће силе постале су немоћне пред њом. Почело је неко друго време, друга правила, други начин живота.

Затворени у четири зида и одвојени од пријатеља и родбине, схватили смо да је велики изазов пред свима нама. Уместо безбрижног ђачког ћаскања, суочили смо се са изолацијом, социјалном дистанцом, мерама заштите, полицијским часом... Све је то за наше добро и заштиту нашег здравља и спреман сам све да испоштујем. Једва чекам да се врати нормалан ток живота, а до тада, треба издржати. 

„Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо те догађаје поднети, у доброј мери зависи од нас.“ Негде сам прочитао ове мудре речи нашег великог Иве Андрића, дубоко се замислио и схватио колико истине има у њима. Друго време – друге ћуди. У ова тешка времена, сведоци смо да су многи променили своје понашање. Да ли су стварно променили ћуд, или су само променили длаку, показаће време.  

Промена набоље, добродошла је па макар трајала и неколико недеља. Има и оних који су показали своју злу ћуд, али на њих не треба трошити речи. Пријатно сам изненађен понашањем младих људи. Девојке које су мислиле само на свој изглед и обилазиле тржне центре, окренуле су се природној лепоти. На интренету су потражиле старе рецепте и обрадовале своје ближње укусним јелима. 

Изненадиле су своје баке и деке и узвратиле су им доброту и бригу којом су их ови даривали целог живота. Младићи који су своје време проводили у кафићима и кладионицама, постали су волонтери. Показали су колико су одговорни, саосећајни и зрели. Брига о старима и немоћнима постала је део свакодневице многих људи, а многи занемарени и заборављени, поново су осетили љубав и пажњу. 

Вратило се поштовање према медицинским радницима, који су показали огромно пожртвовање и своја велика срца. Аплаузи сваке вечери показали су колико смо им захвални и да их сматрамо за хероје нашег времена. Саосећање са људима који су изгубили своје ближње подстакло је многе да својим вољеним пошаљу поруку љубави и охрабрења. Упознали смо своје професоре из неког другог угла и зближили се са њима.

Заборавили смо на свакодневне обавезе, ужурбани живот пун стреса и окренули се једни другима. Непроцењиво је време проведено са породицом и многа деца коначно су открила веселу природу свог иначе презапосленог оца и кулинарске способности увек заузете мајке. Сви су јединствени и сложни у овој борби. Почели смо да „слушамо“ планету и надам се да ћемо после свега овога бити одговорнији према природи и своме здрављу. 

После пропуштених првих пролећних дана, више ћемо ценити лепоту обехарене улице и цвркут птица у парку. Празници без вољених људи подсетили су нас колико је важна породица. Можда је морало овако нешто да се догоди, да се сви загледамо у себе и погледамо „очи у очи“ са својом ћуди. Многи су схватили да нису центар света, да се неће време зауставити ако није све како они желе. Многи ће из свега овога изаћи као бољи људи и посматраће живот на другачији начин.

*****

*

Мирно, недељно вече у породици Петровић, нарушила је вест коју су управо чули. Председник државе, у обраћању нацији, најавио је увођење ванредног стања због опасног вируса који је ушао у земљу. Мама и тата су се немо погледали јер су знали шта то значи за њих. Обоје лекари у локалној болници, могли су да очекују само рад по цео дан и ноћ. Њихов син Јанко, тинејџер, покушавао је да схвати оно што је управо чуо. Само једна мисао му се мотала по глави.

Питао је маму да ли то значи да од сутра нема наставе у школи. Она је потврдно климнула главом. За разлику од забринутих родитеља, Јанко је био пресрећан. Одмах је отишао у своју собу, склонио књигу из историје са стола и укључио рачунар да игра игрицу. Турнир може да почне.

Сутрадан, Јанко је након дужег спавања, устао и укључио рачунар. Брзо се обукао и нешто мало појео, све у журби, да би могао да игра своју омиљену игрицу. Повезао се са другарима, ставио слушалице на уши и прешао у свет борбе измишљених ликова. Није ни чуо звоно које се више пута у току преподнева огласило на улазним вратима. Родитељи су дошли увече из болнице, веома уморни. Мама је једва скупила снаге и замолила Јанка да дође у трпезарију да разговарају.

Наравно, морала је да сачека да он заврши, јер није могао  прекинути игрицу свакога часа. Објаснила је сину да новонастала ситуација није безазлена, да ће она и тата сада више времена проводити у болници и да ће морати мало да им помогне око куће и набавке. Јанко је само климао главом, а у ствари се није ни трудио да схвати шта му она говори. Њему је све било добро чим нема школе. 

У згради у којој је живела породица Петровић, у приземљу, живео је сам стари комшија Миле. Јанкова мама га је повремено обилазила и помагала му око набавке лекова, јер је знала да му ћерка живи у Аустралији и да нема никога близу. Могао се он још бринути о себи, али због нове ситуације са вирусом сада није могао да излази. Зато је долазио до Петровића да замоли за помоћ, али нико није отварао врата. 

Одлучио је да их ујутро дочека када буду полазили на посао. Међутим, они су отишли раније него иначе, па их није успео видети. Чика Миле их је чекао на вратима свог стана, али безуспешно. Касније се попео до њиховог стана и покуцао. Јанко је баш тада почео да обува патике да би отишао до пекаре. Био је љут због новог задужења око набавке. Навикао је да родитељи обаве куповину. Отворио је врата и угледао старог комшију. Упитно га је погледао. 

Чика Миле га је питао да ли му је мама код куће, пошто му треба помоћ око набавке лекова и намирница. Јанко је одговорио да није и да не зна када ће се вратити. Није помислио да би он могао да му помогне. Комшија га је поздравио и отишао кући.

Увече, када је мама ушла у кућу, Јанко је видео да је нерасположена. 

Мислио је да је само уморна после напорног дана. Међутим, она је свратила у повратку код старог комшије да му понуди помоћ и он јој је испричао да је већ тражио. Била је љута на Јанка зато што није упитао чика Милета шта му треба донети, и зашто већ сам није помогао комшији. Поново му је објаснила да је ситуација заиста озбиљна, да има много људи заражених вирусом и да стари људи не смеју да излазе напоље. Рекла му је да ујутро, када крене у пекару, оде и до чика Милета да узме списак од њега, па да му набави неопходне ствари. 

Јанко је био бунтовни тинејџер, као и већина његових вршњака, али са мајком је имао посебну везу. Знао је да је мора послушати, иако невољно овог пута. Ујутро је, према договору са мамом, позвонио на врата комшијиног стана. Имао је утисак да чека већ пет минута испред врата. То га је страшно нервирало. Као да он нема обавеза, и као да га другари већ не чекају да играју игрице. 

Стари чика Миле је полако дошао и отворио врата. Насмејао се захвално Јанку, али он није био ни насмејан, ни расположен. Био је у журби. Пружио је руку и узео списак намирница и новац. Видео је да је испод списка и здравствена књижица. Схватио је да мора и у апотеку. То га је веома љутило. У повратку, видео је да чика Миле већ чека пред својим вратима. 

Није знао да ли је он нестрпљив да узме своје ствари или то ради зато што је видео да Јанко нема баш пуно времена. Комшија га је понудио да уђе, да можда попију чај заједно, али Јанко је само промрмљао да жури.

Тако су пролазили Јанкови дани у ванредном стању. Мало је радио задатке које је добијао од наставника, мало више је играо игрице, а по потреби је одлазио у набавку да помогне мами и старом чика Милету.

Родитеље је мало виђао због све већих обавеза у болници. Мама је избегавала да му каже колико је ситуација озбиљна у болници, и како свакодневно долази све више болесних људи.

Једнога дана, Јанко је требао да преда домаћи задатак из математике. Некакво дељење полинома или тако нешто. Одштампао је задатке и упутство које је послао наставник, али то му није помогло. Није се пуно ни трудио.

Покушао је да нађе сличне решене задатке на интернету, али у том тренутку рачунар се угасио. Никако није успевао да га поново покрене. Сада се већ мало забринуо и био љут на себе зато што је дочекао последњи дан за предају. На телефону му је био поломљен екран, па се није могао послужити њиме. Изнервиран, сишао је до комшије Милета који се веома изненадио када је видео Јанка на својим вратима. 

Позвао га је да уђе. Јанко му је објаснио да му треба хитно рачунар како би могао урадити домаћи из математике. Чика Миле се само насмејао и објаснио му да он нема рачунар, али му може помоћи око матаматике. Јанко није могао да поверује у оно што је чуо. Нема рачунар у двадесет првом веку. Није знао шта да ради. Показао је, неповерљиво, чика Милету задатке, убеђен да се он понудио из чисте љубазности, али се преварио. 

Комшија је извадио из фиоке неке старе, пожутеле листове каро хартије и почео да ради задатке на њима. Рекао је дечаку да седне поред њега. Објаснио је Јанку начин на који се решавају такви задаци и помогао му око домаћег задатка. Још му је рекао да комшија на последњем спрату зна да поправља рачунаре. Јанко је био изненађен знањем старог комшије.

Увече, Јанко је испричао мами како му је комшија помогао око домаћег. Чудио се како он тако добро зна математику. Она му је рекла да је чика Миле радио као професор на факултету и да је предавао физику. 

Сутрадан ујутро, сишао је до комшије да му се још једном захвали на помоћи. Овога пута није могао да одбије понуђени чај, и ушао је у стан. Сели су за исти онај сто за којим су претходног дана радили математику. Када је погледао око себе, Јанко је видео старински намештај, какав се сада виђа само у старим филмовима. На зидовима је било мноштво фотографија, углавном црно-белих. Пажњу му је привукла фотографија младића у нечему што је личило на фудбалски дрес. 

Чика Миле је видео коју фотографију дечак гледа, скинуо је са зида и ставио на сто. Рекао му је да је то он када је имао двадесетак година. Јанко се смејао његовом дресу, а посебно патикама. Комшија је рекао да су у његово време сви имали исте такве патике, и да се нису могле купити другачије. Дечак тако нешто није могао ни да замисли.

Након неколико недеља ванредног стања, Јанко је почео да посустаје и у игрицама. И оне су му помало досадиле. Желео је да тренира фудбал као раније, да вози бицикл са друговима и одлази до парка. Почео је да улази код чика Милета када му је доносио намирнице. Чика Миле му је помагао око домаћих задатака из математике и физике, а добро се сналазио и са латинским. 

Осим тога, Јанку је било занимљиво да слуша приче о томе како је старац тренирао фудбал, где је све играо утакмице и како се уместо фудбала ипак одлучио за науку и физику. Чак је схватио да им је љубав према фудбалу заједничка. Смејао се када је чуо како су раније момци изводили девојке на игранке, и када му је чика Миле испричао да је он на једној таквој игранци упознао и своју жену. 

Посебно му је било смешно када је чуо како су момци и девојке размењивали тајне поруке на папирићима. Рекао је да се они данас служе порукама на мобилним телефонима. Комшија му је рекао да те поруке уопште немају личну ноту, и да су папирићи били романтичнији. Јанко није баш био сигуран шта то значи. Није могао себе да замисли у доба игранки и тајних порука

Једне вечери, Јанко је лежао будан у кревету и мислио на старог комшију. Размишљао је о томе како живи у истој згради као и он од када зна за себе, а у ствари га уопште није познавао пре ове ситуације. Раније је мислио о њему као о старом досадном деди из приземља, и покушавао да избегне и да му се јави. Сада је схватио да је он усамљени старац који још увек има шта да пренесе младима, и да у ствари уопште није досадан. 

Његове приче о старим временима допале су се Јанку. А помоћ при учењу коју му је пружио била је заиста вредна. Стари комшија му је прекратио бескрајно слободно време које је сада имао. Пожелео је да уради нешто лепо за њега али није знао шта. Надао се бар да је и он њему, правећи му друштво, улепшао усамљеничке дане.

Када је ујутро устао, знао је шта треба да ради. Једва је дочекао вече да се мама врати са посла, и да му каже како се зове чика Милетова ћерка. Нашао ју је преко друштвених мрежа и ступио у контакт са њом.

Сутрадан , Јанко је позвао комшију да дође ког њега јер му треба помоћ. Замолио га је да седне за његов радни сто и погледа задатак на екрану. 

Чика Миле је сео на столицу, али када је погледао у екран није видео никакав задатак. Са великог екрана смешило се лице његове ћерке коју дуго није видео. Јанко је погледао у плафон и морао више пута да трепне како би уклонио сјај из ока. Видео је да чика Миле ради исто. Затворио је врата своје собе и пустио их да разговарају.

Ванредно стање најзад је прошло, али после њега нико више није био исти. Млади су некако порасли и сазрели за то време, а стари су мало подетињили. Чика Миле је прихватио нешто из новог доба. Купио је рачунар, иако је имао отпор према новим технологијама, и сада се често чује са ћерком. 

А Јанко...Он и даље највише игра игрице, али се радо јавља старом комшији и одлази код њега да чује још неку занимљиву причу о старим временима. Па ко зна, можда неко његово старо искуство примени у свом животу.

*****

*

Задесило нас је и то. Вирус. Не можемо рећи да га нисмо очекивали, али смо се надали да ћемо га избећи. Наша планета је стављена пред ново искушење. Људи су променили своје понашање у односу на период када овог вируса није било, као и сам начин живота и рада.

Док смо још живели „слободно“, вирус нам је представљао шалу. Постојала је и одређена доза страха, али смо мислили: „Неће нас захватити“. Тада смо се осећали безбрижно и са дистанце посматрали све што се догађало у свету у вези са вирусом, све док и ми нисмо стављени у „кавез“.

Најпре је све почело са прављењем залиха, била то храна, средства за хигијену или нешто најбизарније. У почетку сам се питала зашто људи толико купују и то неумерено, а у неким тренуцима сам и сама постала таква, мада умеренија. Људи су пунили своје домове као да неће више никад изаћи из истих. Притом су постали себични и нису размишљали о другима, него само о себе и својим потребама. Нису ни помислили да ће неко други доћи, односно неко чији ће живот бити угроженији, коме ће требати то нешто, чега нема.  

Људи су почели да живе са страхом шта ће бити. Уместо да пораде на себи, сада када имамо мало више слободног времена него уобичајено, они су скоро угасили живот. Ја сам, за разлику од њих, обављала своје задатке, како за школу, тако и неке које сам сама себи поставила.    

Пошто смо излазак на свеж ваздух скоро скроз заменили седењем у кући, доста смо се улењили, али нам је, исто тако, недостајало дружење у природи. Многи су ово схватили као да ће излазак из куће угрозити наше животе. Требало је и даље живети као до сада, али уз велики опрез и поштујући ванредне мере које су нам наметнуте. Због овога сада комуницирамо путем електронских уређаја. 

То представља за мене велики напор, нарочито по очи, а и по цео организам, а и овај вид комуникације нема неке предности као што има разговор уживо. На пример, када постављамо питања професорима, често нас не разумеју или ми њих не разумемо, што доводи до забуне, а такође може доћи до нејасноћа јер немамо могућност да у одређеном тренутку искажемо неку своју мисао.

Старији људи су били дискриминисани, у смислу да нису могли слободно да се крећу неко време, а затим се кретање врло ограничило. Кретање је потребно свим људима, а нарочито онима у старијем добу.                                                                                             

Рутина нам се такође доста променила. Устајемо и лежемо касније, а оброци су нам измешани.

Посао од куће је донео измена у нашој свакодневици. Све је одређено роковима које треба да испоштујемо, те је притисак на нас много већи него иначе. Настава на даљину нам је највеће изненађење. Као генерација од које се очекује да нам овај начин наставе не представља проблем, нама је ипак недостајала школска клупа.